Представљање књиге Милије Белића МЕТАФОТОГРАФИЈЕ МИРКА ЛОВРИЋА

Издавачи: Културни центар Београда и Цлио, 2015.
Учествују: Станко Црнобрња, Бранко Белић, Миле Грозданић, Весна Даниловић и Милија Белић (посредно)

У двојезичној, српско-француској књизи Метафотографије Мирка Ловрића Милија Белић вишестрано разматра и позиционира један обиман и заокружен сегмент у вишедеценијском уметничко-фотографском опусу Мирка Ловрића повећен фотограмима. Ово монографско издање илустровано је са преко 130 Ловрићевих радова, од којих највећи број, наравно, чине фотограми, а опремљено је и целовитом био-библиографијом уметника/фотографа о коме аутор каже:

Било би превише једноставно, и недовољно, рећи да је Мирко Ловрић био фотограф, па чак не ни уметнички фотограф. Мирко Ловрић је био пре свега уметник, уметник који је одабрао фотографску технику као средство ликовног изражавања и који је фотографски медиј схватао и промовисао као највишу ликовну дисциплину. Зато и није чудо да је био једини српски уметник фотограф који је имао ретроспективу у Музеју савремене уметности у Београду 1998. године. Фотографија као „чедо индустријске револуције“, како је сам имао обичај да каже, на пола пута између механичког бележења стварности и поетске визије света, замрзнути отисак светлости у чврстој материји, по својој комплексној и софистицираној природи носи обележје епохе и самим тим је најзахвалнија да одслика и изрази дух нашег времена, сматрао је Мирко.
После не малог фотографског искуства и више фаза у богатом стваралачком опусу, најинтересантнији, најрадикалнији и најузбудљивији је свакако последњи период Мирковог креативног рада посвећен фотограмима, у којем ишчезава и сама потреба за фотоапаратом као механичким помагалом и у којем остаје само светлост, али не више светлост као средство за осликавање видљиве стварности, не више светлост као посредник, већ светлост као циљ и садржај, светлост као градитељица света, као први и једини узрок и услов свега постојећег. Фотограми Мирка Ловрића су резултат дуготрајног процеса сазревања и страственог трагања за креативним капацитетима фотографије и представљају с једне стране повратак изворима, оригинални приступ фотографији као запису светлости, а с друге стране дијалог са видљивим и са савременошћу. Дубоко заокупљен визуелним истраживањима, након више експерименталних фаза у којима је настојао да примени различите методе и да тако прошири могућности фотографског израза, са визуром прожетом баухаусовским учењем али и отвореном за неке аспекте надреализма и оп-арта, Мирко Ловрић се враћа изворима фотографије преко фотограма, да би се наднео и замислио над самом природом медија и креативним границама фотографске уметности, у време када ова уметничка дисциплина доживљава одлучујући заокрет. У његовом ангажовању можемо препознати, поред извесне носталгије за племенитим и узвишеним, поред извесне идеје о универзално лепом, бригу за хигијену погледа, одбацивање „нечистоће“ коју је актуелна фотографија накупила током своје дуге историје.

Мирко Ловрић (1935, Лучинци, Славонска Пожега – 2013, Београд)
Након завршене основне школе и ниже гимназије, 1951. уписује Школу примењених уметности у Загребу – Одсек за уметничку фотографију. Године 1953. постаје члан Фото-клуба Загреб, а већ наредне добија и прво признање – ИИИ награду на Првој међународној изложби уметничке фотографије у Скопљу.
Од 1956. до 1961. године студира на Филозофском факултету на групи за историју уметности. Постаје члан Фото-клуба Београд (1956) и УЛУПУДС-а (1957).
Од 1962. до 1971. ради у Генералном секретаријату председника Републике, где се бави фоторепортажом. У Салону Музеја примењене уметности у Београду 1972. године приређује прву самосталну изложбу фотографија великих димензија Гигантографија, а 1979. године у Салону Музеја савремене уметности приређује изложбу Негатив + Позитив.
Почетком осамдесетих (1982) са редитељем Станком Црнобњом ради емисије о историји фотографије за Радио-телевизију Београд.
Деведесетих година с другим ауторима оснива Национални центар за фотографију, а 1994. постаје и његов председник.
Музеј савремене уметности у Београду му 1998. приређује ретроспективну изложбу. Уједно то је и прва изложба домаћег фотографа одржана у Музеју савремене уметности.
Последњу деценију његовог живота и рада обележиле су изложбе у Музеју примењене уметности Интроспекција (2003), Галерији W Пхото у Паризу (2004), Галерији Аргет На изворима фотографије (2005), Модерној галерији у Лазаревцу (2007).
Био је председник Уметничког савета УЛУПУДС-а, члан Савета Салона Музеја примењених уметности, Октобарског салона и Павиљона Цвијета Зузорић.
Сарађивао је с многобројним уметницима и архитектама. Предавао је и писао есеје о историји и теорији фотографије.
Учествовао је на великом броју интренационалних и националних изложби, добитник је више престижних награда и признања, а фотографије му се налазе у готово свим водећим музејским и галеријским колекцијама у Србији, Француској и бившој Југославији.

Милија Белић, скикар, скулптор, теоретичар уметности. Рођен 1954. у Рудовцима. Дипломирао на Одсеку сликарства Факултета ликовних уметности у Београду 1978. Одбранио са највишом оценом докторску тезу на Сорбони 1994. и стекао титулу Доктора уметности и наука о уметности Париског универзитета. Члан је УЛУС-а од 1979. Члан је АИЦА-е, Међународног удружења ликовних критичара, од 1999. Излагао на великом броју самосталних и колективних изложби у земљи и иностранству. Објавио књиге: „Мета Арт“ (СКЦ, Београд, 1997), „Небеске приче“ (Библиотека града, Београд, 2000), „Апологие ду рyтхме“ (Л’Харматтан, Париз, 2002), „Омцикоус“ (Л’Аге д’Хомме, Лозана, 2004), „Слика и Свет“ (СКЦ, Београд, 2004), „Фотографије 1964-1978“ (Народна књига – Алфа, Београд, 2008), „Спиритус Мунди“ (Ред Боx, Београд, 2011).

Књига је настала као резултат ангажмана бројних људи емоционално, пријатељски и професионално блиских Мирку Ловрићу, па стога захвалност за њен настанак иде пре свих Власти Јечмен, супрузи Мирка Ловрића, као и Милији Белићу, Бранку Белићу, Владимиру Осипову, Кристофу Лувеу, Мири Одаловић, Добривоју Арсенијевићу Арси, Жељку Радовићу, те издавачко-уређивачком тиму: Зорану Хамовићу, Весни Даниловић, Милу Грозданићу, Влади Милинковићу, Ивану Јоцићу и Татјани Тодоровић.