МАРКО ТИРНАНИЋ Љубав је за сиротињу

ЉУБАВ
ЈЕ
ЗА
СИРОТИЊУ
МАРКО ТИРНАНИЋ

Љубав, као први и основни механизам контроле, послужио је као темељ за разраду уметничког концепта изложбе, анализирајући је кроз поље друштвене и личне контроле. Љубав је за сиротињу представља уметничку инсталацију у простору, која публику селектује, доводећи сваког понаособ у ситуацију да се определи за оквире у које га систем смешта и истовремено пружајући му могућност да се одупре истом.

Нови рад под називом Љубав је за сиротињу је место на којем се уводи контрола од стране самог уметника. Наиме, галеријски простор подељен по дужини на два дела, у једном дозвољава улазак само женама, а у другом, само мушкарцима. Овакву врсту селекције праве редари, чија ће улога, поред раздвајања, бити и та да физички претресу све посетиоце.

Од друге половине галерије уводи се још једно, регулативно тело и то у виду сужења пролаза на меру ширине тела уметника. Иза те препреке, посетиоци, и даље раздвојени, долазе до видео радова, различитих у сваком делу, који имају улогу предмета жеље и/или предмета конзумирања. У видео радовима Мајка и ћерка и Војник, мајка – оличење савршене контроле и војник – симбол одржавања и спровођења исте, заправо губе контролу, уринирају, а пред нама су слике представника различитих ауторитета, на којима су очигледне слабости које носе са собом.

Увођење правила и прављење поделе на најбаналнијем нивоу – на мушки и женски простор, ставља публику у неизбежну ситуацију да мора да донесе одлуку. Сам пристанак и одлука да се поштују правила подједнако је важна за овај рад, као и свако одустајање пред препрекама, које често видимо. Као аутор, на овај начин покушавам да направим државу у држави, одређени систем правила по разумним или мање разумним критеријумима, полемишући са ограничењима којима смо свакодневно изложени. Још један од важних сегмената рада је тај да нико од публике заправо неће имати могућност да погледа целу изложбу, а самим тим ни цео рад. То нас ставља у позицију да морамо да донесемо суд и о ономе што нисмо видели, чули или доживели. Сваку изложбу процењујемо на основу онога што смо видели, а шта је са оном другом страном која је за нас остала непозната?

Јасно је да се критички суд доноси кроз могућност перципирања одређених садржаја довољно јасних да посматрач може да их смести у одређени лични и сазнајни контекст, али овде је занимљива и идеја онога што не видимо, оно о чему не знамо. Како донети суд о непознатом? Жак Рансијер у својој књизи Судбина слика – подела чулног каже – “том регулисању одговара једно друго регулисање, које се тиче односа између знати и не знати, између деловати и трпети”.

Марко Тирнанић рођен је 1985. године у Смедереву, Србија. Академију ликовних уметности завршио је у Београду, где је завршио и мастер студије на одсеку сликарство. Активно излаже како у Србији, тако и у иностранству, на Тајланду, у Хрватској, Аустрији, Немачкој, Босни и Херцеговини и Холандији. На позив Министарства културе Аустрије и Култур контакта борави три месеца у Аустрији на резиденцијалном програму, где је током 2014. године реализовао једну самосталну и једну групну изложбу у Бечу. Запажени су видео-радови и инсталације које је радио у јавном простору, испред Народне скуштине републике Србије, али и у интимним просторима, за мали број посетилаца. Марко у свом раду истражује однос моћи, појединца и државе, однос доминантног и пониженог, надзираних кретања, контроле и слобода. Његове поставке увек укључују публику и стављају их у одређени однос према раду. За рад “Фрее wилл” (Слободна воља) добио је прву награду у оквиру “Унплеасант Десигн Цомпетитион” у Хагу, Холандија 2012. године.
www.маркотирнаниц.цом

Кустоскиња изложбе: Зорана Ђаковић Миннити

Камера и видео: Миша Обрадовић

Велико хвала свима који су својом љубазношћу и трудом допринели успешном реализовању инсталације и изложбе Љубав је за сиротињу. Хвала: Јелени Ћурувији, Марку Совиљу, Милошу Тирнанићу, Еми Теокаревић, Милану Ђорђевићу, Марини Видановић, Милчи Маријановићу, Марцо Миннити, Марку Младеновићу, Станиславу Мирковићу