МИРКО ЛОВРИЋ (1935 – 2013), фотограми

Фотограми Мирка Ловрића сажимају идеју, експеримент, апстракцију, светлост, форму, ликовност, наративност, а пре свега његово веома предано истраживање света који га окружује.
По добро познатој дефиницији, фотограм је фотографија без фотоапарата, настала излагањем светлу одређених предмета поставлјених на површину осетлјивог фотографског папира. У фотограму, много више него у класичној или дигиталној фотографији, светлост је све. Он је уникат и не полаже право на репродукцију. За Ласла Мохолј–Нађа фотограм је „…прави клјуч фотографије и суштина…“. Управо ова јединствена слика, суштина саме фотографије, обележава (и) последњу фазу рада Мирка Ловрића, једног од најистакнутијих аутора југословенске и српске фотографије друге половине XX и почетка XXИ века.
Крећући се од једноставних до веома комплексних апстрактних композија, фотограми Мирка Ловрића сажимају идеју, експеримент, апстракцију, светлост, форму, ликовност, наративност, а пре свега његово веома предано истраживање света који га окружује, као и лингвистичке и семиотичке природе самог фотографског медија. Анализу света појавности Мирко Ловрић је започео с природом. У време када се она повлачи и из дана у дан готово нестаје пред открићима савременог технолошког друштва, овај аутор јој се окренуо и веома смело ушао у анализу њених главних мотива.
Фотограми Мирка Ловрића не могу се обухватити једноставним погледом. Без обзира да ли су на њима прикази органских или неорганских предмета, при сваком сусрету извирују неки нови деталји, контрасти, облици и форме. Готово увек изненађују не само композицијом него и односом светлости и материје, бескрајном црном, трперавим, а онда и великим и по интезитету готово надреалним белим површинама, као и безбројним тоновима сиве. Ови фотограми су тестамент историчара уметности и пре свега уметника формираног на искуствима и ставовима светских аутора, попут поменутог Ласла Мохолј-Нађа, и познатих школа и праваца, као што су Баухаус и контруктивизам, који је у фотографији од самог почетка видео много више од огледала стварности. Заједно са многим другим његовим циклусима, попут сфера или фото-монтажа, насталим током скоро шездесет година рада, фотограми можда најболје одсликавају не само суштину фотографије, већ и целокупно његово фотографско уметничко стваралаштво.
(Јелена Матић, из текста у каталогу)

Мирко Ловрић (1935, Лучинци, Славонска Пожега – 2013, Београд). Након завршене основне школе и ниже гимназије, 1951. уписује Школу примењених уметности у Загребу – Одсек за уметничку фотографију. Од 1956. до 1961. године студира на Филозофском факултету на групи за историју уметности. Постаје члан Фото-клуба Београд (1956) и УЛУПУДС-а (1957). Од 1962. до 1971. ради у Генералном секретаријату председника Републике, где се бави фоторепортажом. У Салону Музеја примењене уметности у Београду 1972. године приређује прву самосталну изложбу фотографија великих димензија Гигантографија, а 1979. године у Салону Музеја савремене уметности приређује изложбу Негатив + Позитив.
Деведесетих година с другим ауторима оснива Национални центар за фотографију, а 1994. постаје и његов председник. Музеј савремене уметности у Београду му 1998. приређује ретроспективну изложбу. Уједно то је и прва изложба домаћег фотографа одржана у Музеју савремене уметности. Последњу деценију његовог живота и рада обележиле су изложбе у Музеју примењене уметности Интроспекција (2003), Галерији W Пхото у Паризу (2004), Галерији Артгет (2005), Модерној галерији у Лазаревцу (2007).
Био је председник Уметничког савета УЛУПУДС-а, члан Савета Салона Музеја примењених уметности, Октобарског салона и УП Цвијета Зузорић. Сарађивао је с бројним уметницима и архитектама. Предавао је и писао есеје о историји и теорији фотографије. Учествовао је на великом броју интренационалних и националних изложби, добитник је више престижних награда и признања, а фотографије му се налазе у готово свим водећим музејским и галеријским колекцијама у Србији, Француској и бившој Југославији.