Архитектура у контексту 2-„Професија архитекта-конзерватор“

О професији архитекта-конзерватор, о условима рада у нашој средини, домаћим и међународним стандардима, легислативи и личном искуству на бројним пројектима разговарају Александра Шевић, архитекта и Вера Павловић-Лончарски, историчар уметности.
Заштита културног наслеђа не представља очување свега онога што се може подвести под категорију „завештање прошлости“. У односу на градитељско наслеђе штити се само оно што је кроз процес вредновања препознато као значајно.У том процесу је изузетно важна улога архитекте- конзерватора који мора да препозна вредност наслеђа, да га проучи, изврши његову валоризацију и да буде у стању да га сагледа у ширем контексту. Архитекта- конзерватор је дужан да познаје не само историју архитектуре, стилске карактеристике, грађевинске материјале, технике грађења, већ и друштвене процесе који су условили настанак објекта који је предмет заштите. Та врста знања је неопходна како би се културно наслеђе на најбољи начин интегрисало у све савремене процесе.
У улози пројектанта архитекта-конзерватор мора да искаже и креативност посебне врсте. Његова улога је изузетно сложена, јер боље од осталих пројектаната мора да разуме ограничења, а да при том створи нову вредност која ће не само нагласити значај већ ће и донети нови квалитет објекту који је под заштитом. Тај нови квалитет огледа се у продужетку трајања споменика културе, његовом целисходнијем коришћењу, интеграцији са простором, комуникацији са посматрачима и одрживом развоју.

Александра Шевић, архитекта и конзерватор у Заводу за заштиту споменика културе града Београда, дипломирала је 1989. године на Архитектонском факултету Унивезитета у Београду. Након завршених студија радила је као самостални пројектант у неколико пројектних бироа. Заштитом културног наслеђа бави се од 2002. године од када ради у Заводу. Током рада на заштити културног наслеђа израдила је са сарадницима више пројеката и вршила надзор над реконструкцијом, рестаурацијом, конзервацијом и ревитализацијом културних добара и добара под претходном заштитом међу којима су најзначајнији: Капетан Мишино здање, Београдска задруга, Зграде пензионог фонда беочинске фабрике цемента, Задужбине Симе Андрејевића Игуманова, Народни музеј Београд, Музеј науке и технике, Музеј Јована Цвијића, Хотел Москва, Биоскоп Балкан, Хотел ЕXЦЕЛСИОР и др.

Вера Павловић Лончарски, историчар уметности-конзерватор, од 1980. је запослена у Заводу за заштиту споменика културе града Београда. У периоду од 2001. до 2004.године била је директор градског Завода за заштиту, а у периоду од 2007. до 2012. Године директор Републичког завода за заштиту споменика културе. Аутор је бројних текстова и изложби о архитектури Београда и везама са европском архитектуром, сарадник у бројним радио и ТВ емисијама о културном наслеђу, члан редакције часописа „Наслеђе“ од оснивања 1997, представник Србије у Комитету УНЕСКО. Вера Павловић-Лончарски је аутор пројекта „Светска баштина Србија“ који је Србији омогућио место у Комитету УНЕСКО за светску баштину. Добитник је награде Друштва конзерватора Србије за допринос заштити културног наслеђа, награда Друштва архитеката Москве и Савеза архитеката Русије за коауторство изложбе и каталога „Руски архитекти у Београду“.