СКРИВЕНО МЕСТО
БОЈАН РАДОЈЧИЋ
14.4 – 19.5.2022.
Ликовна галерија КЦБ,
Кнез Михаилова 6
Текст Љиљане Караџић преузимите овде.
…Бавећи се проблемом надзора и потпуног губљења приватности у глобализованом друштву премреженом хиперинформацијама које “пати” од виртуелне социјал-фагије, умјетник у аркадијски призор цртежа уводи, на извјестан начин мимикрирајући их, и дајући им виталитет, какав има природа, елементе који су метафоре јавног, масовно преношеног спектакла. На цртежу се појављују микрофони, камере, рефлектори, велелепни попут дрвећа, са чудним органским квалитетом, тако хармонизовани са растињем, да се око посматрача не буни у први мах, јер не осјећа визуелни и семантички раскол у представи….
На поду галерије, као нека врста тродимензионалне реплике цртежа, је видео- звучна инсталација, сачињена од украсних биљака, између којих је међупростор покривен згужваном златном фолијом, микрофона, монитора, ситуираних у великој кутији – сандуку. Каблови излазе из кутије и попут лијана, вијугају, стварајући утисак неконтролисаног, непредвидивог кретања… За разлику од цртежа, који би могао да претендује да буде симболички вјечан, инсталација кодирану поруку која пропитује глобални феномен губљења приватности у нашој збиљи шаље сада и овдје, јер се преко екрана и микрофона стримују дешавања из саме галерије. Камере биљеже сваки покрет, сваки звук, и потенцијално их трајно похрањују у дигиталним архивима.. Приватност заснована на аутономији наше личности, односно убјеђењу да смо власници својих живота и да нико други не може одлучивати у наше име када и како ће наше приватно постати јавно, распршује са као привид идеалне слике, која у свијести посматрача почиње полако да се раствара…(Љиљана Караџић, из уводног текста у каталогу)
Бојан Радојчић је рођен у Шапцу (Југославија), 1981. године. Дипломирао је сликарство на Академији лепих уметности у Београду 2004. године. Излагао на бројним групним и самосталним изложбама у Србији и Европи. Од 2011. године сарађује са данском галеријом Pi из Копенхагена. Добитник је неколико награда у Србији, а био је и финалиста за награду МАНГЕЛОС, која се додељује најбољем младом умјетнику из Србије, као и награде „Владимир Величковић“. Радови му се налазе у бројним приватним колекцијама у Аустрији, Данској, Италији, Норвешкој и Исланду, као и Музеју савремене уметности Војводине у Новом Саду, Галерији савремене уметности у Суботици. Члан је УЛУС-а од 2009. године. Тренутно живи и ради на релацији Београд – Копенхаген.
