Случај сиромашних слика, групна међународна изложба

Случај сиромашних слика, групна међународна изложба
Миа Ћук, уметничка директорка Галерије Артгет за сезону 2022.

Уметници:
Амина Зубир, Ана Чавић, Ана Летић, Библиотека 0 Опћенито, Бојан Јанковић, Борис Бурић, Борислав Станић, Дарија С. Радаковић, Дејан Голић, Доплгенгер, Ђорђa Пифарети, Катрин Келлер, Колхоз колектив, Красимира Буцева, Маша Сеничић, Милош Бојовић, Растко Новаковић, Шејма Фере

Када је у марту расписан конкурс поводом изложбе “Случај сиромашних слика” већ је позивни текст био замишљен као својеврсни игроказ унутар језичких и концепцијских образаца који чине део уобичајене процедуре реализације изложбе. На месту јасних критеријума или прецизног упутства, ауторима је остављен простор да интуитивно, асоцијативно или чулно реагују на сам текст, његов пулс и  шумове, да унутар једног језичког имагинарија интервенишу путем својих гестова – предлога. Тематска окосница, сиромашне слике, обухватала је широк спектар појава које региструју различите визуелне манифестације “слабих”, “лоших” или “деградираних” приказа који  декодирају одређене друштвене феномене или услове сопственог настанка. Изложба је замишљена као дискурзивни простор несврстаних форми (одатле и инсистирање на “приказима” и “сликама” уместо на фотографији – терминолошки замајац који је произвео извесну дисонанцу али и прижељкивани еклектицизам), које сведоче о динамици креирања и конзумирања наше непосредне визуелне свакидашњице:

“Сиромашне слике вредне су наше пажње јер у својој слабашности и пролазности / порозности спадају у визуелну антропологију све неухватљивије и зачудније свакодневнице. Без претензије да буду нешто више, слабе слике сведоче о нашем нестрпљену или инхибицији, нашој изолацији или хиперприсутности, упућују на сложене друштвено-политичке односе у које се неприметно упуштамо њиховим пласирањем у простор комуникације. Сиромашне слике друштвене су апстракције, одрази колективног треперења, фусноте различитим фиксацијама, али и производи демократизације дигиталног простора, токени заједничког добра. Оне се опиру пуританској култури високе резолуције и високог капитализма, својим својствима негирају императиве јасне читљивости и лукретивне инвестиције у поглед. Поново уводе појам прашине у дигитални простор, флертују са шумом реалног света. Оне јесу реални свет. То је свет наједном осиромашен и презасићен сликама.”[1]

Случај као подтекст и важан наративни механизам изложбе уводи елементе догађајности, коинциденције и каузалне логике. Било да се у дословном смислу ради о случају у правно-судској терминологији која је украдена и којој је подметнуто ново значење (Шејма Фере) или о колекцији фотографских скица насумично прикупљених,  зачуђујучих уличних призора кроз које одјекује апсурдистички хумор Данила Хармса (Борис Бурић) или пак о воајерским портретима комшија забележеним интерфонском камером које кодови трансмисије преводе у филмски језик (Дејан Голић), случај је оно што је неконтролисано и необуздано, нелегитиман и  ризичан али понекад подстицајан методолошки принцип. У даљи репертоар гестова који чине изложбу можемо убројити радове који архивирају масмедијски садржај и декодирају његове реторичке механизаме кроз поступке апропријације и колажирања (Доплгенгер, Амина Зубир, Растко Новаковић, Борислав Станић) или преводе рапидне сцене насиља снимљених телефоном  у “спорији” медиј какав је фотограм (Катрин Келер). Логика успорености, контемплације и проповедачке рефлексије представља у овом случају субверзивни одговор на поетику убрзања које често претходи дематеријализацији визуелног садржаја.[2] Овакве интерпретације налазимо у радовима Красимире Буцеве, Ђорђе Пифарети и Ане Чавић чије радове повезује суптилан нарацијски афинитет и употреба говора-гласа или говора-текста.

Посебну секцију изложбе чине интервенције у тексту, есејистички фрагменти,  експериментални одломци и самиздати као и пројекти у домену микро и DIY издаваштва (Биллиотека 0 Опћенито, Колхоз колектив). У свом “брзоходу кроз дигиталне просторе” Маша Сеничић прави језичке снепшотове (snapshot) о спекулативности сећања и парадоксу архивирања, конструишући форму документарног (полу) есеја од комбинације теоријских цитата и личних прибелешки. На сличан начин Милош Бојовић преиспитује своју фотографску праксу и концепт не-фотографије упуштајући се у дијалог са Франсоа Лаурелом и Роланом Бартом. Збирка конкретне, колажистичке и хипертекстуалне поезије Бојана Јанковића умрежена са различитим нађеним садржајем на интернету има готово кабаретски карактер, а када се чита наглас подсећа на дадаистичке експерименте Хуго Бала, где је основна функција језика да се ослободи себе самог.

Где лежи граница између читања и посматрања? Да ли у малом менталном скоку који слику деконструише у систем разумљивих знакова или је ова граница појавом свеприсутних (и најчешће пиратски прибављених) пдф копија постала неодређенија? У раду “Ритам књига” Ана Летић лоцира хронотопе читања, преводећи слике-странице у покретне кадрове, који оквирно кореспондирају броју фрејмова филмске слике (25 страница у секунди). На овај начин отворен је један апстрактан процес у којем је посматрачу пружена прилика не да уобичајеним гестовима прелистава (језиком пдф-а прегледава) текст већ да сведочи перформативности читања. Масовни медији и његове све версатилније манифестације и форме  допринеле су управо једној врсти брисања граница између познатих дихотомија: пажња/ непажња, присуство/одсуство, хитност/одлагање, гледање/ читање. Видео рад  “Свет посматра” изложен као просторна инсталација у (полу)јавном простору једне канцеларије Kултурног центра Београда, окренут је ка главном градском тргу и најпрометнијој улици, а видљив само у вечерњим часовима, када се радно време заврши. У њему Дарија Радаковић експоненцијално умножава управо ове речи: свет (нас) посматра све док не поприме облик чисте визуелне фреквенције или телевизијског сигнала, апстрахујући се у фино ткање наших добро познатих дигиталних екосистема у којима наизглед не морамо ништа осим да пасивно посматрамо.

[1] Одломак из описног текста конкурса: https://www.kcb.org.rs/2022/02/poziv-za-ucesce-na-izlozbi-u-galeriji-artget/ 
[2] Gledajući iz tog kuta, možda se treba redefinirati vrijednost slike ili, točnije, stvoriti nova perspektiva za nju. Osim rezolucije i vrijednosti u razmjeni, može se zamisliti drugi oblik vrijednosti koji se definira kroz brzinu, intenzitet i rasprostranjenost. Loše slike su loše zato što su jako komprimirane i brzo putuju. Gube na masi i dobivaju na brzini. Osim toga, one su u stanju dematerijalizacije, što im je zajedničko ne samo s baštinom konceptualne umjetnosti nego nadasve sa suvremenim načinima proizvodnje znakova. Hito Steyerl, U odbranu loše slike, biblioteka 0 Općenito, Zagreb, 2020.

Миа Ћук је визуелна уметница, истраживач(ица) и понекад кустоскиња. Интересује је пресек визуелне уметности и језика.  Тренутно је ангажована као уметничка директорка галерије Артгет, Културног центра Београда за сезону 2022.