K. Kaфка, сада ▪︎ Како нас је Кафка преобразио?

(НЕ)СХВАЋЕНИ ГЕНИЈЕ: РЕЦЕПЦИЈА КАФКИНОГ ДЕЛА 1904-2024.
Јелена Костић-Томовић

Слика о Францу Кафки као о несхваћеном генију с чијим се делом књижевна јавност упознала тек након његове смрти није сасвим тачна. Немачки и чешки књижевни кругови Кафку су и те како познавали и ценили још за живота. С друге стране, Кафкина постхумна слава нити је одмах била глобална, нити је одмах задобила потоње размере. Зато је данас, 120 година од објављивања прве Кафкине приче, занимљиво осврнути се и на рецепцију његовог дела у различитим временима и контекстима.

ФРАГИЛНОСТ ОДМЕТНИЧКЕ ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ
Драган Проле

Самоисповедној стратегији писања дневника највероватније дугујемо исказе у којима су Кафкине унутрашње егзистенцијалне напетости понекад испливале на површину пресвучене у правну терминологију. Ретке белешке са правним асоцијацијама показале су сву привидност наводне пишчеве равнодушности према праву. Будући да по правилу искрсавају из интимних рефлексија о свакидашњици, ове необичне, ненајављене и утолико ефектније осврте на свет права одликује несвакидашња драматичност. Фигура фрагилног егзистирања, лишеног било какве поуздане заштите, описана је одметничком егзистенцијом, односно тешко замисливим цивилним људским постојањем „изван закона”. Осећања заробљености, спутаности, неслободе у њима заузимају повлашћено место: „(…) сада смо устукнули, бивши пливачи, садашњи ходачи и изгубљени смо. Налазимо се изван закона, нико то не зна, а ипак свако с нама поступа у складу с овим.” Необавештеност о личној ситуацији, тотални изостанак свести о степену угрожености, као да представља водећи егзистенцијални утисак који повезује несвакидашњи размак између Кафке правника и Кафке књижевника. Суочен са свеприсутношћу суда, чије канцеларије се налазе у свакој мансарди, Јозеф К. није запрепашћен својим животним светом, који је у целости постао судница, него је шокиран собом, својим властитим „незнањем о судским стварима”. Наспрам нормализоване тоталности суђења, уверења о његовој партикуларној локализацији делују изгубљено и наивно. У савремености се изузетно скупо плаћа незнање о тенденцији моћи, као Кафкине кључне речи, која је у стању да саму себе тотализује, да буде свуда присутна и делотворна, а истовремено и далека и одсутна.

КАФКА И АПОКАЛИПТИЧКО
Петар Јевремовић

Међу писцима модерних времена Кафка је највећи апокалиптичар. Његове су фабулације крајње несвакидашње, збуњујуће, заправо контраинтуитивне и неретко (не без хумора) зазорне. Кафкин свет је свет апокалиптичке стварности. Апокалиптичко је немогуће без речи. Апокалиптичко је несводљиво на реч. Апокалиптичко подразумева неопходност слике. Кафка мајсторски твори слике. Добар је са речима. Попут древних пророка, он − открива.

Јелена Костић-Томовић рођена је у Београду 1973. Од 1999. ради на Катедри за германистику Филолошког факултета у Београду, од 2018. у звању редовног професора. Области ужег научног интересовања су јој лексикологија немачког језика, лингвистика текста и српско-немачки језички и културни контакти. Поред научног и наставног рада, интензивно се бавила књижевним и конференцијским превођењем. Превела је на српски језик бројна дела драмских и прозних писаца с немачког говорног подручја, као што су Е. Јелинек, П. Хандке, Б. Брехт, Ф. Ведекинд и други.

Петар Јевремовић, психолог, запослен на Одељењу за психологију Филозофског факултета у Београду. У својим књигама и текстовима бави се психоанализом, филозофијом, теологијом, музиком и књижевношћу.

————————————-

Разговор се одржава у оквиру Фестивала К. у сарадњи са Аустријским културним форумом у Београду, Чешким центром Београд, Културним центром Београда и мрежом EUNIC у Србији.

Улаз на све програме је бесплатан.