НАКОН САДА • Давор Коњикушић и Олга Матвејева

Галерија Артгет, Трг републике 5/1
30. 5 – 29. 6. 2024.
Миха Цолнер, уметнички директор галерије Артгет за 2024. годину.

Чини се да свака генерација и сваки историјски тренутак стварају сопствени наратив о садашњости и будућности, а који обично произилази из разумевања прошлости. У последњих двадесет до тридесет година, човечанство је развило мрачнију перцепцију стварности од периода који му је претходио. Двадесет први век се одвојио од вредности и идеја послератног поретка, у којем су се, упркос идеолошкој поларизацији и напетим политичким односима, барем у теорији, заговарали напредак и просперитет. Тренутно, међутим, све глобализованија друштва, посебно она у тзв. развијеном свету, виде садашњост и будућност као суморне и опасне. Већина људи више не верује да будућност доноси бољи свет и срећнији живот, а наде у већи просперитет, једнакост, солидарност и сигурност доживљавају као поприлично утопијске и наивне.

Али зашто људи, у овом историјском тренутку када већина њих живи боље, дуже, здравије и сигурније него икада раније (барем статистички и упркос бројним сукобима и катастрофама) гледају у будућност са таквом резигнацијом и разочарањем? Да ли је историјски неизводљиво да цивилизација очува мир и благостање? Да ли просперитет и одрживост иду заједно? Да ли је сећање на разорне глобалне ратове у двадесетом веку тако брзо избледело да само осамдесет година касније људи више нису свесни опасности од глобалних нестабилности и сукоба?

Садашњица у 2024. чини се изузетно несигурна и сложена. Светска популација двоструко је већа него пре педесет година, али ресурси којима располаже нису већи. Политички, многа друштва су се окренула од модела друштвеног егалитаризма, који је заправо омогућио раст популације, ка тренду социјалног дарвинизма, који је довео до константне конкурентности и борбе за моћ. Другу половину двадесетог века обележиле су велике наде у светлију будућност, док двадесет први век врви од песимистичких предвиђања и циничних перцепција онога што долази. Али постоји ли прави разлог и ваљан аргумент за такве катастрофалне прогнозе? У својој књизи Technology and the End of the Future (2018), Џејмс Бридл (James Bridle) тврди да људска интелигенција и знање нису увек кумулативни и да је људска раса можда већ достигла свој врхунац научног и технолошког напретка будући да повећани нивои C02 у атмосфери могу изазвати озбиљно смањење когнитивних способности.

Давор Коњикушић и Олга Матвејева баве се овим сложеним и вишеслојним питањима свако на особен начин, али постоји уједињујуће осећање нелагоде, која великим делом одређује њихова дела. Њихове хетерогене и криптичне слике, обележене мрачном и језивом атмосфером, несумњиво су наративне, али на изразито нелинеаран начин. Они, наиме, комуницирају кроз метафоре како би указали на скривена значења, прихватајући актуелну дистопијску и мрачну перцепцију света и његове будућности. При томе се Матвејева позива на митове и легенде прошлости да би разумела садашњост, док Коњикушић гледа у историју будућности која ће/може на крају прерасти у неочекивану стварност.

У серији Мантика (2021-2024) – појам означава вештину предвиђања будућности – Коњикушић спаја слике пропалих индустријских комплекса, усвојених идеологија, вештачких ентитета и могућих ескапизама. Бави се индивидуалним и колективним сећањима с прелаза из двадесетог у двадесет први век, када је дошло до потпуног слома некадашњих вредности, замењених хипернационализмом, економском неједнакошћу и културним провинцијализмом. Демографски и економски експерименти изазвани слободним међународним капиталом и спремношћу националних држава да му се покоре могу довести до пропасти човечанства. Дакле, слика савременог индустријског комплекса који је у двадесетом веку представљао идеју научног и технолошког прогреса, само неколико деценија касније, у доба либерализованих економија и деиндустријализације, може у најбољем случају постати подсетник на актуелне еколошке проблеме. У овом раду, Коњикушић се осврће на феномен некада предвиђених будућности које су временом постале садашња стварност, али су ретко испале онако како се очекивало. У ретроспективи, сада већ историјске, велике наде у будућност изгледају готово наивне.

На сличан дистопијски начин, Матвејева визуелним средствима истиче суморне изгледе данашњег доба. У својој серији Intrusion (2017-2024) комбинује слике вештачких форми и форми које је направио човек са визуелним наративима народних прича. Суморност савременог света, поново опустошеног ратовима, тиранијама и претњом неминовног еколошког колапса, метафорички се упоређује са ликом вампира. Данас вампир може бити одраз популарне културе која обожава вечну младост, лепоту, успех и моћ, или симбол ратнохушкачких бирократа и немилосрдних бизнисмена којима је стало само до својих краткорочних интереса. Фотографије и видео-радови Матвејеве можда приказују остатке цивилизације у слободном паду, невидљиву руку човечанства која може бити крајње корисна, а истовремено и болно деструктивна. Архитектонске форме урбаних и индустријских објеката, које се могу схватити као обележја цивилизације или као знаци њеног пропадања, и фигуре људи у наизглед симболичним улогама, сведоче о њеној дубоко мрачној перцепцији садашњости и будућности.

Миха Цолнер

—————————————————————

Давор Коњикушић (1979) је фотограф, уметник, педагог, писац и истраживач чије је централно интересовање истраживање односа моћи и контроле. Дипломирао је кинематографију на Академији драмске умјетности Свеучилишта у Загребу. Користи фотографију као примарни медиј у артикулисању својих уметничких концепата, коју комбинује са текстом, архивским материјалом, пронађеним објектима и покретним сликама. Тренутно је доцент на Академији драмских умјетности у Загребу и оснивач платформе Unwanted Images. Живи и ради у Загребу, Хрватска.
➤ www.davorko.net

Олга Матвејева (1986) је уметница која ради у различитим медијима, од уметности објектива до инсталације, као и едукаторка, издавачица и независна кустоскиња. Њена уметничка пракса фокусирана је на искуства појединца у константним друштвено-политичким превирањима, у исто време уроњена у митологију и мистицизам. Дипломирала је политичке науке на Државном универзитету за хуманистичке науке у Москви 2008. године, а фотографију на Уметничкој школи Родченко 2013. године. Суоснивачица је независне издавачке платформе Book[e]lab. Живи и ради у Београду.
➤ www.olmatveeva.com