Прва књига у едицији Културног центра Београда „Сам(а) свој млади покрет“
Дејан Алексић, Стефан Тићми и Владимир Вукомановић Растегорац изабрали су по једну причу Франца Кафке која им је посебно драга, па су „Преображај”, „Певачица Јозефина или Народ мишева” и „Јахач на канти за угаљ” постали поводи за неке сасвим нове заплете и сасвим нове јунаке који живе између корица ове књижице.
Књига „Прашина, Балегар и Кристина” настала је поводом фестивала К. Кафка сада и може се купити у Београдском излогу по цени од 650 динара.
————–
Ако сам у ишта сигурна, онда је то ово: сањари немају војничко држање, не. Имају нешто друго: некакву ауру од маште, паперјасту. Повијена рамена и стакласт поглед уперен у даљину. Што год да је на крају те даљине: тачка или мисао или ништа.
Такав је био и дечак о којем ћу вам причати. Име му је Кашмир.
Укратко: Каш.
Место рођења: Безврапчје.
Број година: четрнаест.
Разред: седми.
… Стефан Тићми, Прашина
————–
Безврапчје је мајушан град без икаквих нарочитих знаменитости. Али ја ипак мислим да има нешто знаменито – људе. Људе челичних живаца и меких душа. Мени је то довољно. Неке од њих срела сам успут: марљиве раднике на зидарским платформама, љубазне продавце старинских ствари и врућих кифли…
… Стефан Тићми, Прашина
————–
Почео сам тај рад реченицом: „Никада нисам видео балегара уживо.“ И онда сам наставио да ређам шта све нисам видео и где све нисам био. Две стране сам исписао. Египатске пирамиде, стадион Камп ноу, баобаб, поларна светлост, Кинески зид… Како сам само добро описао поглавицу племена Тучи-Бучи… Добро, то племе сам измислио, али наставника није забринуло то што по савани јурцају непостојећи ратници, него промашена тема.
… Дејан Алексић, Балегар
————–
И ја имам слободне дане, не идем у школу од прошлог месеца, али у мом случају то се зове суспензија. Баш комична реч. Звучи као пензија, али има оно „сус-“ на почетку па изгледа да значи нешто друго. Углавном, не идем у школу и тек ће видети шта ће са мном. О томе се још расправља на разним местима. Или на лицима места. Вероватно ће ме пребацити у неку другу школу. Због тога за сада немам ни школске обавезе, домаће задатке и томе слично. Али не могу дотле да не радим баш ништа па зато сам себи измишљам домаћи. И не иде ми баш глатко. Ево, цело вече не могу да завршим рад на слободну тему. Нисам знао да је тако тешко писати о својој соби. А почетак ми баш обећава: „Зидови су равнодушни.“
… Дејан Алексић, Балегар
————–
Таленат Кајмаковић Кристине био је божанствен. Зато је она свој стваралачки дар непрекидно показивала, на различите начине. Стизале су на ред нове, све захтевније теме: Зима у мом крају, Пролеће у мом крају и Лето у мом крају. Кајмаковић Кристина би увек детаљно исписала свој рад и са смешком га предала учитељици. Сваки пут учитељица је препознавала њену оригиналност. Понекад нам се чинило да је видно потресена због радова Кајмаковић Кристине. Ипак, јуначки је истрајавала у читању њених празних листова. Увек је умела да пронађе праве речи и опише њен дар:
– Прецизно! Јасно! Упечатљиво!
… Владимир Вукомановић Растегорац, Кајмаковић Кристина или прича пуна празнина