50.OS: Okolnost, Raša Todosijević

Dimenzije promenljive 800–900 c m x 600–700 cm, (detalj); ljubaznošću umetnika

Todosijević Dragoljub Raša
Rođen sam drugog septembra 1945. godine u Beogradu, u ulici Narodnog Fronta; ta se ulica pre Drugog svetskog rata zvala ulica kraljice Natalije. Prvo smo – ja i moji čestiti roditelji – stanovali u Rumunskoj ulici, gore na Dedinju. Posle smo se, ko zna zašto, preselili u Šajkašku ulicu br. 17. To vam je kraj železničke stanice Dunav. Kada su gradske vlasti iz neobjašnjivih razloga srušile to lepo zdanje u Šajkaškoj ulici preselili smo se u Cvijićevu br. 115, blizu Novog Groblja. Posle nekih desetak godina, a možda i koju godinu više, otišli smo na periferiju grada, Bogu iza nogu, u Jablaničku br. 21. Mnogo kasnije smo Marinela i ja konačno dobili naš stan, naš sobičak slobode, na Senjaku, u Prahovskoj 4a. Kada su njeni roditelji napustili ovaj svet skrasili smo se u centru grada u ulicu Generala Ždanova 9, koja je pre neku godinu ponovo dobila svoj stari, predratni naziv: Resavska.
Prvo sam pokušao da budem vojni pilot u Mostaru. Kako mi to nije išlo od ruke niti mi se sviđalo dosadno vojničko društvo vratio sam se u Beograd. Dve godine sam pohađao Kurs Crtanja i Vajanja u Šumatovačkoj ulici 122a. Konačno, 1964. godine, upisao sam Akademiju Likovnih Umetnosti u Beogradu. Moji profesori na Akademiji su bili ljudi neprijatno skromnog dara i još skromnijeg obrazovanja. Preostalo mi je da putujem svetom i da se sam obrazujem onako kako sâm znam i umem, ne bi li, eto, mojim malenim snagama nekako uspeo da skršim nevidljivi jaram svekolikog provincijalizma. Atelje sam dobio posle ravno trideset godina i to na takozvanom Starom Sajmištu koje je za vreme Drugog svetskog rata bilo nemački koncentracioni logor. Poneki put, dok u mom ateljeu preko radia slušam tihu muziku, čini mi se kao da me pohode duše pobijenih logoraša.