Учесници: др Светлана Пејић, историчар уметности и Благота Пешић, архитекта
Однос према традицији – без обзира да ли је она негирана или је инкорпорирана у одређено дело – иманентан је сваком стваралачком чину, па је тако и у области архитектуре. Што је дубље и суштинскије познавање наслеђа, већа је вероватноћа да оно буде уткано у ткиво новог здања – на нивоу подражавања или применом старих материјала, као симбол или, чак, као архетип. Доследношћу у пројектантском поступку и извођачком обликовању, однос према традицији може да прерасте у препознатљиви лични стилски рукопис архитекте. Са тог аспекта, о карактеристикама и специфичностима опуса Благоте Пешића разговарају аутор и историчар уметности др Светлана Пејић, који већ тридесет година негују професионалну сарадњу и лично пријатељство.
…………………………………………………………………………………………………………………………………………
Благота Пешић
Студирао архитектуру у Москви и Београду. Током рада у Републичком заводу за заштиту споменика културе посебна интересовања испољио је у областима традиционалног градитељског наслеђа и сакралне архитектуре средњег века и поствизантије, не запостовљајући изозове како обнове старих здања , тако и пројектовања нових. Текстови су му објављени у низу стручних часописа. Последњих десетак година ради самостално.
др Светлана Пејић
Филозофски факултет у Београду, одсек за историју уметности, завршила 1982, потом магистрирала и докторирала; запослена у Републичком заводу за заштиту споменика културе, успешно се бавила и педагошким радом; рано опредељење за истраживачки рад резултирало је низом од око 80 студија из области српске средњовековне и поствизантијске баштине и монографијама: Манастир Пустиња (2002), Манастир Свети Никола Дабарски (2009) и Црква Светог Николе у Никољцу (2014); редовно учествује на домаћим и међународним научним скуповима; као координатор за Србију ангажована је на међународном научном пројекту о путевима балканских зографа 16. и 17. века.