Предавач: Томислав Брлек (Филозофски факултет, Загреб) Тема: Зебалд или меланхолија: Књижевност кроз немогућност писања, преко Лиотара, Бланшоа и Агамбена
Меланхолију, како сматра Јулија Кристева, одређује расцеп језика и афекта, стање губитка симболичке способности – асyмболиа – које, међутим, није ни статично, ни без значења, него, напротив, омогућује специфичну модификацију означитељских веза кроз остварење афективне динамике на инфра-вербалној разини тона и модулације. Будући да Лиотар, супротстављајући хеуристички категорије исказивог – дискурс – и видљивог – фигура – дефинише ‘песнички језик’ као конститутивну присутност фигуралног у дискурзивном и устврђује како ‘они највећи’ знају да морају писати управо о ономе о чему се не може писати, није можда погрешно такво писање одредити као нужно меланколично. Прозни конструкти В.Г. Зебалда одликују се великом, управо песничком, пажњом посвећеном обликовању сваке странице, подређивањем наративних механизама прозодијском ритму, те непрестаним приповедним кружењем око нечега што је – неодређено, али непобитно – изостављено. Структуру своје реченице, која услед пресудне улоге хипотаксе ‘није савремена’, Зебалд, по властитом признању дугује Томасу Бернхарду, за којега је у свом последњем разговору рекао да је својом ‘апсолутном’, бескомпромисном позицијом и ‘перископском’ формом приповедања стално присутан у његовом писању. То се можда најбоље види управо у халуцинантним ефектима дискурзивнога уписа фигура меланколије.
Томислав Брлек (1971) је доцент на катедри за Опћу повијест књижевности на Одсјеку за компаративну књижевност Филозофског факултета Свеучилиста у Загребу. Председник је Хрватског семиотичког друства и
су-уредник илустрованог часописа за културу 15 дана.
У тексту О жалости и меланхолији Фројд покушава да повуче разлику између ова два стања, али прво истиче да су симптоми које жаловање производи (осећање патње, губитак интереса за спољашњи свет, губитак способности да се усвоји нови објекат интересовања, итд.) готово идентични онима који се јављају и у меланхолији. Жаловање је описано као реакција на губитак нечега, неког објекта, али поставља се питање да ли је ово карактеристика коју оно дели са меланхолијом? Да ли су и жалост и меланхолија реакције на губитак неког вољеног објекта? Проблем са меланхолијом је у томе што особа која пати од ње не зна тачно ста је изгубила. Меланхолија је сведочанство да је нешто изгубљено, али се не мозе тачно одредити шта је то – непознати губитак је узрок симптома карактеристицних и за жаловање. Постоји осећање да је нешто сто поседује суштинску вредност изгубљено, али шта је то остаје непознато.
Из тог разлога у стању меланхолије лебди и сумња – да ли је објекат који ју је узроковао икада био присутан? Управо ово питање нам указује на вазност меланхолије. Уколико је ставимо у контекст психоаналитичких разматрања, али и филозофије Стјуарта Гринчрча, долазимо до следецег увида: само ствари којих не можемо да се сетимо говоре о стварима које не можемо да заборавимо. Следеци Гринчрча, ми заправо долазимо до претпоставке да нам разматрање меланхолије може помоћи да одговоримо на фундаментално питање које се тиче нашег читавог животног искуства: како то да одсуство неких бића само потврђује њихово истинско присуство?
Планирани учесници: Јован Чекић (Београд), Татјана Јукић (Загреб), Миран Божовић (Љубљана), Стеван Вуковић (Београд), Кристиан Фенес (Беч), Давор Бегановић (Констанс), Немања Митровић (Абердин), Саса Илић (Београд), Бранислав Јаковљевић (Сан Франциско), Бранко Ромчевић (Београд) и други.
Програм су осмислили: Светлана Гавриловић и Немања Митровић.