DIVLJA KRV (Sangue pazzo), Italija, Francuska

Uloge: Monika Beluči, Alesio Boni; režija: Marko Tulio Đordana

U osvit 30.aprila 1945. godine, pet dana posle oslobodjenja, na periferiji Milana nadjena su okrvavljena tela Osvalda Valentija i Luize Feride, čuvenog glumačkog para iz vremena Musolinijeve diktature. Oni su bili idoli publike i junaci, od strane fašističke vlasti forsiranih, „komedija belih telefona“ . Igrajući sa lakoćom šarmantne varalice i bezdušne žene, njih dvoje su skandalizovali malogradjansku Italiju. Zavisni od droge i skloni seksualnom promiskuitetu, živeli su život koji nije bio ništa manje perverzan od onoga što su igrali na filmu.
Posle pada Italije, 8. septembra 1943. godine kada se zemlja podelila na dva dela, oni su pobegli na sever i pridružili se takozvanoj republici Saló, poslednjoj inkarnaciji Musolinijevog ludila. Najpre su pokušali da snimaju u Veneciji, a zatim su se u Milanu pridružili bandama koje su činile velika zlodela. Medjutim, teško je bilo razlučiti šta su bile glasine a šta istina, tako da su čak i sami partizani imali rezerve prema optužbama protiv ovog para. Valenti je tvrdio da su sve optužbe protiv njih izmišljene, pogotovo što nije bilo direktnih dokaza da su njih dvoje lično činili zlodela. Ali bliskost sa zločincem Pjetrom Kohom i legenda o podrumu Kohove vile u kome je slavni par navodno učestvovao u monstruoznim torturama, učinili su svoje. Na kraju su životima platili zbog podrške fašističkom režimu, zbog saradnje sa Nemcima i borbe protiv partizana.

Film je premijerno prikazan na Kanskom festivalu 2008. na specijalnoj projekciji u glavnom programu van konkurencije za nagrade