ДИВЉА КРВ (Сангуе паззо), Италија, Француска

Улоге: Моника Белучи, Алесио Бони; режија: Марко Тулио Ђордана

У освит 30.априла 1945. године, пет дана после ослободјења, на периферији Милана надјена су окрвављена тела Освалда Валентија и Луизе Фериде, чувеног глумачког пара из времена Мусолинијеве диктатуре. Они су били идоли публике и јунаци, од стране фашистичке власти форсираних, „комедија белих телефона“ . Играјући са лакоћом шармантне варалице и бездушне жене, њих двоје су скандализовали малоградјанску Италију. Зависни од дроге и склони сексуалном промискуитету, живели су живот који није био ништа мање перверзан од онога што су играли на филму.
После пада Италије, 8. септембра 1943. године када се земља поделила на два дела, они су побегли на север и придружили се такозваној републици Салó, последњој инкарнацији Мусолинијевог лудила. Најпре су покушали да снимају у Венецији, а затим су се у Милану придружили бандама које су чиниле велика злодела. Медјутим, тешко је било разлучити шта су биле гласине а шта истина, тако да су чак и сами партизани имали резерве према оптужбама против овог пара. Валенти је тврдио да су све оптужбе против њих измишљене, поготово што није било директних доказа да су њих двоје лично чинили злодела. Али блискост са злочинцем Пјетром Кохом и легенда о подруму Кохове виле у коме је славни пар наводно учествовао у монструозним тортурама, учинили су своје. На крају су животима платили због подршке фашистичком режиму, због сарадње са Немцима и борбе против партизана.

Филм је премијерно приказан на Канском фестивалу 2008. на специјалној пројекцији у главном програму ван конкуренције за награде