ДОДЕЛА НАГРАДЕ „ЛАЗАР ТРИФУНОВИЋ“ И ПРИЗНАЊА ДИУС-а

За жири Награде „Лазар Трифуновић“, који су чинили Љиљана Ћинкул, Александра Мирчић и Драган Булатовић, превладала је оцена о убедљивости историјске верификације једног активистичког уметничког покрета, анализи истрајности његових идеја и мудрости актуелизације проблема „колонизације и спектакуларизације свакодневице“, па је овогодишњу награду Лазар Трифуновић доделио Јелени Стојановић за студију Ситуационисти, омладинци и стрипови, која је објављена у публикацији Читанка 26. Меморијала Надежда Петровић, чији је уметнички дирктор и селектор била.

Студија је посвећена једном сегменту деловања групе Интернационала ситуациониста, активне у Европи између 1957 и 1972. године, њиховом критичком приступу стваралаштву и животу, те напорима да се нађе ефикасна друштвена форма одбране права на индивидуализацију свакодневице. Како је ауторка проницљиво закључила, постојало је добро решење у отпору хладноратовском дискурсу у изврнутој реторици стрипа, у измештеном квадрату са табле популарног конзумног стрипа коју је било могуће претворити у оштар ироничан коментар ако се омладинци запитају шта ту није по мери историјске свести и открију конзумеристичку превару. Студију одликују истраживачка проницљивост и методолошка убедљивост. Прво стоји као неконформистичко опредељење за предмет који се држао на маргини у односу на етаблиране статусе надреализма или егзистенцијализма. Друго се потврђује у апсолутном увиду у критичку историјску, социјалну и естетичку науку и њихове рецепције покрета ситуациониста. Оно што је била критика хладноратовског дискурса, употребљиво је данас као модел критике дискурса хладног мира, а демонстрирано на последњем издању Меморијала Надежда Петровић.
Јелена Стојановић је дипломирала на Катедри за модерну историју уметности код проф. Лазара Трифуновића, на Одељењу историје уметности, Филозофског факултета у Београду. Магистрирала је и докторирала из историје и теорије савремене уметности, Сорбона, Париз. Њено поље специјализације су европска и француска послератна уметност и визуелна култура, авангардна и нео-авангардна уметност, критикална музеологија. Радила је као кустос Музеја савремене уметности у Београду, као директорка Хандwеркер Галерије (Итака Колеџ, САД), као професор историје уметности на Академији уметности у Новом Саду, Универзитету у Сиднеју, Универзитету у Колораду, Итака Колеџу, Корнел Универзитету и Академији лепих уметности у Београду. Један од рецензената за Цонтемпорарy Арт: Арт Синце 1970; Брандон Таyлор, Прентице Халл, Неw Јерсеy, 2005. Организатор конференције Цолонизатион оф Еверyдаyнесс: Цолд Wар Хисториес, годишња конференција ЦАА, Атланта, 2005. Добитница стипендија и почасти Гети института и Школе за теорију и критицизам Корнел универзитета. Живи на релацији Београд, Србија и Итака, САД.

Жири Признања ДИУС, који је радио у саставу: Драгана Палавестра, Данијела Пурешевић и Светлана Петровић, одлучио је да награду за најбољу изложбу у 2012. додели др Ненаду Радићу за изложбу “Збирка слика друга Председника” и књигу која је прати “Пусен и петокрака”, пројекат премијерно реализован у Галерији Матице српске у Новом Саду, маја-јуна 2012, потом у Музеју историје Југославије, октобра-новембра 2012.
Изложба “Збирка слика друга Председника” и пратећа свеобухватна књига објављена под посебним насловом “Пусен и петокрака” др Ненада Радића, доцента историје уметности на Филозофском факултету у Београду, резултати су ауторовог вишегодишњег истраживачког подухвата на пољу историје уметности, али и политичке и друштвене историје, које обухвата целовито сагледавање збирке уметничких дела која су чинила део амбијента виле у Ужичкој број 15, некадашњој резиденцији Јосипа Броза. Изложбе у Галерији Матице српске у Новом Саду, као и у Музеју историје Југославије представљају најзначајнија дела страних и наших уметника, изабрана по кустоском принципу репрезентативности, али су оне и смишљен и зналачки субјективни избор аутора изложбе, којим је он изградио шири друштвено-историјски оквир за тумачење укуса и амбиција самог власника, Јосипа Брота Тита. Поставке у Новом Саду и Београду припадају оној врсти изложби које имају продужено и комплексно значење. Њихова улога је научна, едукативна и репрезентативна. Аутор изложбе успева да користећи музејски материјал овај садржај преведе у динамичну, драматуршки оправдану изложбену форму. Ауторски рад др Ненада Радића представља пример функционалне презентације научних и теоријских ставова широј публици са амбицијом да је мотивише, едукује и упути у естетске и културолошке проблеме сопственог наслеђа. С друге стране она оправдава савремени приступ музејским поставкама које обједињује пројекција према прошлости и будућности.
Ненад Радић је дипломирао, магистрирао и докторирао на Одељењу историје уметности Филозофског факултета у Београду, где предаје музеологију и историјске моделе музеализације. Бави се историјом и теоријом колекционарства, културном историјом модерног доба, као и модерном и савременом уметношћу. Од 2002. до 2004. био је кустос Ликовне збирке Јосипа Броза Тита у Музеју историје Југославије.