Драги Неделчевски (Македонија), Живот у кутији, фотографије

У 10. години Галерије Артгет бивши уметнички директори Галерије представљају: Ђорђе Одановић, уметнички директор 2010. представља Драгог Неделчевског (Македонија)
ЖИВОТ У КУТИЈИ

Драги Неделчевски и његов фотографски есеј Живот у кутији у великој мери одражавају актуелну ситуацију на релевантној македонској уметничкој и фотографској сцени. Живот у кутији је резултат вишемесечног посматрања и својеврсне визуализације једног необичног породичног амбијента – породице самог аутора. Овај пројекат може стога да се сврста у категорију породичне фотографије, мада није прављен да би био албум са фотографијама, који обично нуди увид у породичне скупове организоване поводом разних празника, годишњица и других светковина.

Пројекат пре свега нуди причу о свакодневном животу у једној породици, аутентичан доказ о тривијалној „драматургији“ свакодневице, о непрестаном току малих, ситних радњи које чине живот. Главну улогу у овој ауторској и породичној „драми“ тумачи Мане Неделчевски, ауторов син који болује од тешког облика церебралне парализе. Неделчевски фотографску причу о породичном окружењу не прави портретисањем ликова и посебних догађаја, него сталним и бесконачним записивањем тренутака из Космоса свакодневице: кретања, мировања, туге, бола, среће, одмора, игре и других стања. Ликови нису статични модели који позирају, већ се они слободно понашају пред неприметним погледом стално присутног фотографског објектива.

У свом фотографском приступу, аутор избегава сурово посматрање Манетовог „клиничког стања“ и поред невероватне близине и разноврсности начина на који га објективом фотоапарата стално следи. Баш напротив: ова „опасна” близина, ово церебрално, експресивно разоткривање његовог стања и портретисање непосредног окружења, надилази оно „одбојно“ и „судбинско“ и суочава се с тим. Храбрим приближавањем понору „одбојног“, аутор га својим фотографским приступом припитомљује и претвара у свакодневно прихватљиво. Творац овог фотографског есеја понире до самог дна драме опасног постојања, мирећи се са неопходношћу живота са оним што се уобичајено сматра неприхватљивим. Причајући ову фото-причу, он сведочи о бици са животом која је добијена, уздигнута на пиједестал и претворена у величање радости живљења.

Валентино Димитровски, историчар уметности

***********************

Живот у кутији је изложба по избору Ђорђа Одановића, уметничког директора Галерије Артгет 2010. године. Он се определио за уметника са рецентне македонске сцене Драгог Неделчевског, као донекле апартну појаву на њој. Изложба се може тумачити као монолог оца, или монолог фотографа. Емотиван до крајњих граница.

Мане Неделчевски има 14 година. Болује од тешке форме церебралне парализе. Када је будан, везан је за инвалидска колица. Мане не говори, не хода, он не може сâм да седи, не може самостално да се храни и одржава личну хигијену. Свакога дана мора да прима лекове, често има епилептичне нападе, а сваки предмет који је у његовој близини одмах ставља у уста. Живи у Тетову са мајком, оцем и десетогодишњим братом, у стану на трећем спрату, у стамбеној згради без лифта. У посету им често долазе ближи рођаци, али је за његове родитеље излазак у шетњу са Манетом у колицима велики напор.
Он је дете са посебним потребама. Његова породица је породица са посебним потребама. Њихов је живот потпуно другачији од живота других породица.
То је „живот у кутији“, везан за две собе. У њему има тешких, али и лепих тренутака. Мане воли да слуша музику, да пије кафу, да се мази, и да буде окружен најближима. Веома је драг, али у исто време веома „напоран“. У ствари, он у породици диктира ритам живота.
За њега постоји само садашњост. Мане није свестан прошлости и не зна шта је будућност. Ако му је нешто потребно – то се мора урадити одмах. Он нема стресове, не пати као већина нас од комформизма и није роб навика, предрасуда, и других форми „друштвено пожељног понашања“.
За мене је девет месеци рада на фото-есеју Живот у кутији био тежак, али и узбудљив животни и фотографски изазов. Радећи на њему, упознао сам Манета боље и још више га заволео. Често сам био у дилеми: да ли да, у одређеном тренутку, будем отац, да му помогнем ако има епилептични напад, да помажем Оливери око купања, око пресвлачења, да га ставим у кревет да спава или да будем фотограф и да забележим тренутке радости, бола, нервозе, игре, сна…
Диxи ет салвави анимам меам!

Драги Неделчевски