ДРУШТВЕНА МРЕЖА (САД) 2010.

У „Друштвеној мрежи“ редитељ Дејвид Финчер и сценариста Арон Соркин истражују тренутак у којем је измишљен Фацебоок, најреволуционарнији друштвени феномен новог века – кроз различите перспективе суперпаметних младих људи, који сви тврде да су били присутни у тренутку његовог зачетка.

Резултат је драма о стварању и деструкцији; драма која намерно избегава једну тачку гледишта, већ прати сукобљене наративе, даје одразе истина које се не поклапају и константно мења друштвене односе који дефинишу наше време.
Потекао из више извора, филм креће од холова Харварда, дочаравајући узбуђење раних дана настајања феномена који је изменио културу и начин на који је повезао групу младих револуционара и потом их растурио. У средишту хаоса су Марк Закерберг, бриљантни студент Харварда који је осмислио веб-сајт који је преко ноћи редефинисао друштво; Едуардо Саверин, некада Закербергов близак пријатељ, који је обезбедио новац за нову компанију; оснивач Напстер-а – Шон Паркер, који је Фацебоок довео до капиталиста из Силицијумске долине, и близанци Винклфос, колеге с Харварда, који су тврдили да је Закерберг украо њихову идеју.
Сваки од њих има сопствену верзију приче о Фацебоок-у, али заједно сачињавају више од просте суме делова у нечему што постаје слојевит портрет успеха у 21. веку, младалачка фантазија и коначна реалност. Соркинов сценарио оживљава редитељ који овим донекле одступа од свог стила – Дејвид Финчер, који у „Друштвеној мрежи“ више фокусира камеру на људску природу младих људи који су се удружили како би покренули феномен Фацебоок-а и потом разишли. Финчер у почетку није био сигуран да ће га привући прича, али када је прочитао сценарио, то се истог тренутка променило. „Када сам прочитао причу, допало ми се то што је задирала у мит стар само неколико година.“
„На неки начин, ‘Друштвена мрежа’ је прастара прича, класична борба око тога чији допринос неком изуму треба да буде највише вреднован. Али оно што ову причу чини толико интересантном јесте то што по сваку цену избегава да одабере страну. То не радите тако што ћете верно пренети сваки детаљ. То радите тако што посматрате догађаје из различитих углова, од угла особе која је погрешила до угла особе која је победила. Наш посао је био да узмемо све чињенице и од њих начинимо истину или, тачније, три истине.“
Он каже да је истина клизав концепт када имате толико различитих сећања, сумњивих мотива и јаких личности. „Знао сам да ће се, ако обавимо свој посао, ако поштено испричамо причу, сви умешани вероватно одрећи приче“, коментарише редитељ.
Финчер је знао да ће стварање ових тренутака на платну захтевати окупљање пажљиво одабраних глумаца способних за сарадњу и сукобљавање. Пре почетка снимања, редитељ је започео пробе с малим групама глумаца током неколико седмица, омогућавајући им да уђу у ритам ликова како би били што опуштенији и природнији. Такође је захтевао чак и до 200 дублова једне сцене како би уздрмао екипу и имао више опција у монтажи.
Финчер додаје: „Желео сам да глумце доведем дотле да говоре с опуштеношћу и брзином стварног живота, где се ствари преклапају и људи говоре једни преко других.“
Иако су глумци били свесни да глуме стварне људе и своје савременике, Финчер није желео да њихова глума буде опонашање. „Увек сам сматрао да би то било сувише ограничавајуће“, каже он. „Свака улога би требало да буде утисак без имитирања.“

Режија: Дејвид Финчер
Улоге: Џес Ајзенберг, Ендрју Гарфилд, Џастин Тимберлејк
Златни глобус: најбоља драма, режија, сценарио, музика