ФЕСТИВАЛ 1 ПИСЦА – Момчило Настасијевић

Међуопштински историјски архив Чачак, Господар Јованова 2

Ова међуградска сарадња значи, измедју осталог, и промоцију врхунских културних вредности, за које се Културни центар Београда залаже у свим својим програмима, у другим срединама.

Фестивал једног писца посвећен Момчилу Настасијевићу након Горњег Милановца сели се у Чачак, чиме се наставља међуградска сарадња Културног центра Београда са сродним институцијама у Србији. Смисао и важност ове сарадње су вишеструки. На првом месту, Момчило Настасијевић је део својих школских година провео у Чачку, где је упознао бројне живописне фигуре, које су постале прототипови за ликове његове прозе. У том смислу „повратак“ Момчила Настасијевића у Чачак подразумева враћање неке врсте симболичног дуга према овом граду. На другом месту, ова међуградска сарадња значи промоцију врхунских културних вредности, за које се Културни центар Београда залаже у свим својим програмима, у другим срединама. На тај начин, и то је заправо најважније, Културни центар Београда се активно укључује у програм децентрализације културе, која не значи, како се то често погрешно истиче, пуко достављање већих количина новца другим културним срединама, него много више доступност садржаја високе културе свим срединама подједнако.

Момчило Настасијевић (Горњи Милановац 6. 10. 1894 – Београд 13. 2. 1938) песник, приповедач, драмски писац и есејиста, спада у ред најзагонетнијих српских писаца. Тајновитост обавија сваки делић света који је у својој литератури изградио. Због сасвим специфичног језика који је конструисао, узбудљив је и сам поступак обликовања тог света, који се у исто време може доживети и као архаичан и као веома модеран. Настасијевић пева „чудним“, али ипак на необјашњив начин нама блиским језиком у покушају да проникне у „загонетку“ бића.
Настасијевића, иако блиског авангардном искуству, многи заправо доживљавају као издвојену фигуру међуратне српске књижевности.
Језичка економичност и елиптичност, као најмодерније песничке стратегије с једне стране, и лексика која као да долази са најстаријег извора српског језика са друге, означавају располућеност између високе модерности и „поклоњења“ традицији. А то је „борба“ која се у српском друштву чини се, води одувек па и данас. Међутим, ово дело пре свега позива на преиспитивање људскости појединца, и то је основни разлог због којег, и у овом времену, прецизније – у одсуству времена за сопствени унутрашњи свет, читање Настасијевића јесте изазов.
Момчило Настасијевић, осим историји српске књижевности и културе, припрада и историји образовања и професорске професије овог града. Био је један од омиљених професора књижевности и језика, у Београду (1921–1938) најпре у Првој, а затим у Четвртој мушкој гимназији, где су предавали и Милош Црњански и Душан Матић.