Filmski festival SLOBODNA ZONA – Noćni razgovori

Program 9. filmskog festivala Slobodna zona

Noćni razgovori su segment Festivala Slobodna zona započet 2012. godine. Motivi koje pokreću angažovani filmovi – kako dokumentarni, tako i igrani – zahtevaju svojevrsni “nefilmski” odjek, odblesak, odgovor koji je pronađen upravo u formi razgovora: prepoznati motive, artikulisati ih nefilmskim jezikom, preobraziti ih, preneti dalje. Ako je angažovana umetnost usmerena na ono što je izvan same umetnosti – na politiku, društvo, ljudsku zajednicu – ako se, dakle, smisao angažovanog filma ne iscrpljuje u samome filmu, ako angažovani film, po definiciji, upućuje izazov zajednici, “Razgovori” taj izazov prihvataju, nastoje da ga razumeju, preobražavaju ga i tako preobraženog vraćaju samome filmu kako stvari na koje se ukazuje ne bi ostale neme, bez akcije, ili makar bez komentara. Ne – analizirati film, već čuti njegovu poruku i preneti je dalje.
Ove godine filmovi koji motivišu Noćne razgovore Slobodne zone upućuju na čitave regije neslobode koja duboko nagriza ovdašnje društvo (i ne samo ovdašnje): na nevidljive ljude (LGBT populaciju, migrante) čiji pokušaji da postanu vidljivi izaziva nasilje; na nasilje koje, u svojoj nemoći da se izbori sa izazovima savremenosti, proizvodi sama zajednica kroz institucije (škola, policija) koje bi, zapravo, trebalo da je ojačaju; na strategije otpora nepravdi, koji biva amortizovan gotovo i pre nego što se artikuliše kao otpor. Važnost, čak neophodnost ovakvih razgovora/tumačenja/akcija, mnogo je više od pukog festivalskog događaja, mnogo složenije od pukog segmenta koji neznatno menja konfiguraciju priredbe: Noćni razgovori pokreću pitanja koja duboko tište ovdašnje društvo, ali na način upravo različit od svega onoga što se na javnoj, a naročito medijskoj sceni, može videti i čuti. Više nego da daju definitivne odgovore, “Razgovori” produbljuju dileme, usložnjavaju pitanja, krče nove staze. Ako je suditi po prošlogodišnjoj posećenosti, malo je reći da je potreba za ovakvim pristupom – nužna.
Pored Beograda Noćni razgovori Slobodne zone ove godine izlaze i pred novosadsku i nišku publiku.

Migranti u našim životima, 8. novembar 23:00
U čudesnom filmu Vinsena Dijetra Žores, priča o dubokoj ljubavi dva muškarca (koju pripoveda jedan od njih) prepliće se sa dokumentarnim zapisom, snimljenim kroz prozor stana, o migrantima iz Avganistana koji žive ispod jednog pariskog mosta. Jedan od ljubavnika postaje opsednut migrantima. Drugi, opsednut njihovom vezom, počinje i sam da se oseća kao migrant u životu muškarca koga voli. Kako je to moguće ako je njihova veza čisto klupko strasti, ljubavi, najdubljeg poverenja? Sirovi život koji se odigrava na ulicama Pariza (i ispod njih), i tanana ljubavna priča ušuškana između zidova udobnog stana u bulevaru Žores, preobražavaju se u teatar koji na probu stavlja našu ljudskost, budi strahove od stranog (ali i bliskog), postavlja pitanja o stepenu nasilja i trpeljivosti. Ljubav dvojice muškaraca koji, uprkos svemu, ne mogu da se oslobode osećaja da rade nešto zabranjeno, počinje da liči na izgnanstvo slično izgnanstvu migranata koji su došli ko zna od kuda (ni od kuda?), koji ulaze u naš prostor, u naše vidno polje, u naše živote, a da ne postaju vidljivi, niti uistinu pronalaze mesto u našim svetovima, našim ličnim opsesijama i zanosima. Jer, oni su – i homoseksualni ljubavnici i migranti iz Avganistana – drugačiji, oni su nešto drugo, oni su migranti u našim životima.

Sklad nasilja, 9. novembar 23:00
Počinje Biagazinov film Časovi harmonije scenom oveštalom, prejakom u svojoj direktnosti: momak hvata ovcu koja na klanje ide krotko, poslušno, pomireno, bez otpora. I biva zaklana, lako. Ali ako se ovca priklanja svojoj blagoj prirodi, kako razumeti odsustvo otpora nasilju kod ljudi? Mesto radnje je – škola, a u prvom redu su mladi nasilnici i njihove mlade žrtve. Užas, međutim, raste kako se pokazuje da upravo svet odraslih stvara scenu za nasilje: obrazovanje podstiče licemerje, socijalni status se gradi po kastinskom modelu, podstiču se lični i kolektivni kukavičluk, a institucije se pokazuju kao samosvrhovite mašinerije sačinjene od rđavog ljudskog materijala (policajci koji bespogovorno izvršavaju neodrživa naređenja, profesori kao ulickana i infernalna služinčad vlasti). Umesto slobodi, škola nas uči poslušništvu. Umesto slobodnih mladih ljudi, škola stvara kukavice i poslušnike. Umesto subjekata podanike. U takvom sklopu nasilje je vrhunski, jedini zakon, a škola mučilište.

Subverzija i kooptacija, 10. novembar 23:00
O kakvom je slobodi reč tamo gde svaki pokušaj otpora određenoj državnoj mašini, ili dobro definisanoj društvenoj strukturi, ne biva naprosto slomljen, već prisvojen, uvučen u samu strukturu i na taj način načinjen nedelotvornim? Kako se boriti protiv sistema koji će, na ovaj ili onaj način, pozdraviti tu borbu, čak je i podržati, umesto da je, kako smo navikli, nastoji slomiti svim raspoloživim sredstvima sile? Na tu dilemu nailazi anarho-umetnička moskovska grupa Rat koja postojeći poredak subvertira tako što noću prevrće stare automobile po gradu, te svoje akcije snima i postavlja ih na internet, računajući na to da će, pre ili kasnije, biti uhapšeni, te u svoj umetničko-politički performans uračunavaju i kaznu. Šta ruski umetnici poručuju svojim (samo)ironičnim noćnim akcijama, svojim komičnim (i duhovitim) subverzijama, odsustvom svake herojske poze?