Филмски фестивал СЛОБОДНА ЗОНА – Ноћни разговори

Програм 9. филмског фестивала Слободна зона

Ноћни разговори су сегмент Фестивала Слободна зона започет 2012. године. Мотиви које покрећу ангажовани филмови – како документарни, тако и играни – захтевају својеврсни “нефилмски” одјек, одблесак, одговор који је пронађен управо у форми разговора: препознати мотиве, артикулисати их нефилмским језиком, преобразити их, пренети даље. Ако је ангажована уметност усмерена на оно што је изван саме уметности – на политику, друштво, људску заједницу – ако се, дакле, смисао ангажованог филма не исцрпљује у самоме филму, ако ангажовани филм, по дефиницији, упућује изазов заједници, “Разговори” тај изазов прихватају, настоје да га разумеју, преображавају га и тако преображеног враћају самоме филму како ствари на које се указује не би остале неме, без акције, или макар без коментара. Не – анализирати филм, већ чути његову поруку и пренети је даље.
Ове године филмови који мотивишу Ноћне разговоре Слободне зоне упућују на читаве регије неслободе која дубоко нагриза овдашње друштво (и не само овдашње): на невидљиве људе (ЛГБТ популацију, мигранте) чији покушаји да постану видљиви изазива насиље; на насиље које, у својој немоћи да се избори са изазовима савремености, производи сама заједница кроз институције (школа, полиција) које би, заправо, требало да је ојачају; на стратегије отпора неправди, који бива амортизован готово и пре него што се артикулише као отпор. Важност, чак неопходност оваквих разговора/тумачења/акција, много је више од пуког фестивалског догађаја, много сложеније од пуког сегмента који незнатно мења конфигурацију приредбе: Ноћни разговори покрећу питања која дубоко тиште овдашње друштво, али на начин управо различит од свега онога што се на јавној, а нарочито медијској сцени, може видети и чути. Више него да дају дефинитивне одговоре, “Разговори” продубљују дилеме, усложњавају питања, крче нове стазе. Ако је судити по прошлогодишњој посећености, мало је рећи да је потреба за оваквим приступом – нужна.
Поред Београда Ноћни разговори Слободне зоне ове године излазе и пред новосадску и нишку публику.

Мигранти у нашим животима, 8. новембар 23:00
У чудесном филму Винсена Дијетра Жорес, прича о дубокој љубави два мушкарца (коју приповеда један од њих) преплиће се са документарним записом, снимљеним кроз прозор стана, о мигрантима из Авганистана који живе испод једног париског моста. Један од љубавника постаје опседнут мигрантима. Други, опседнут њиховом везом, почиње и сам да се осећа као мигрант у животу мушкарца кога воли. Како је то могуће ако је њихова веза чисто клупко страсти, љубави, најдубљег поверења? Сирови живот који се одиграва на улицама Париза (и испод њих), и танана љубавна прича ушушкана између зидова удобног стана у булевару Жорес, преображавају се у театар који на пробу ставља нашу људскост, буди страхове од страног (али и блиског), поставља питања о степену насиља и трпељивости. Љубав двојице мушкараца који, упркос свему, не могу да се ослободе осећаја да раде нешто забрањено, почиње да личи на изгнанство слично изгнанству миграната који су дошли ко зна од куда (ни од куда?), који улазе у наш простор, у наше видно поље, у наше животе, а да не постају видљиви, нити уистину проналазе место у нашим световима, нашим личним опсесијама и заносима. Јер, они су – и хомосексуални љубавници и мигранти из Авганистана – другачији, они су нешто друго, они су мигранти у нашим животима.

Склад насиља, 9. новембар 23:00
Почиње Биагазинов филм Часови хармоније сценом овешталом, прејаком у својој директности: момак хвата овцу која на клање иде кротко, послушно, помирено, без отпора. И бива заклана, лако. Али ако се овца приклања својој благој природи, како разумети одсуство отпора насиљу код људи? Место радње је – школа, а у првом реду су млади насилници и њихове младе жртве. Ужас, међутим, расте како се показује да управо свет одраслих ствара сцену за насиље: образовање подстиче лицемерје, социјални статус се гради по кастинском моделу, подстичу се лични и колективни кукавичлук, а институције се показују као самосврховите машинерије сачињене од рђавог људског материјала (полицајци који беспоговорно извршавају неодржива наређења, професори као улицкана и инфернална служинчад власти). Уместо слободи, школа нас учи послушништву. Уместо слободних младих људи, школа ствара кукавице и послушнике. Уместо субјеката поданике. У таквом склопу насиље је врхунски, једини закон, а школа мучилиште.

Субверзија и кооптација, 10. новембар 23:00
О каквом је слободи реч тамо где сваки покушај отпора одређеној државној машини, или добро дефинисаној друштвеној структури, не бива напросто сломљен, већ присвојен, увучен у саму структуру и на тај начин начињен неделотворним? Како се борити против система који ће, на овај или онај начин, поздравити ту борбу, чак је и подржати, уместо да је, како смо навикли, настоји сломити свим расположивим средствима силе? На ту дилему наилази анархо-уметничка московска група Рат која постојећи поредак субвертира тако што ноћу преврће старе аутомобиле по граду, те своје акције снима и поставља их на интернет, рачунајући на то да ће, пре или касније, бити ухапшени, те у свој уметничко-политички перформанс урачунавају и казну. Шта руски уметници поручују својим (само)ироничним ноћним акцијама, својим комичним (и духовитим) субверзијама, одсуством сваке херојске позе?