Гледамо: 10 авангардних филмова!!!

Програм у оквиру програма „ВЕК АВАНГАРДЕ“, поводом стогодишњице дадаизма 1916 – 2016 Програм посвећујемо Бранку Вучићевићу! Изабрао: Стеван Вуковић
На првој страни увода у збирку текстова коју је 1983. године приредио и у оквиру једне од едиција “Студентског издавачко”г центра објавио под називом “Авангардни филм 1895-1939”, Бранко Вучићевић је навео да је “ознака ‘авангардни” употребљена у свом најједноставнијем, најдословнијем значењу: авангардни филм је онај који истражује, прекорачује успостављене границе, крши освештана правила, преуређује и обнавља филмски језик – који се брзо развио, али још брже окаменио у конвенције.” Филм са ироничним називом “Повратак разуму”, Мен Реја веома је парадигматичан у том смислу. То је први успешни експеримент у домену покретних слика који је користио технику фотограма, експонирајући емулзију на целулоидној траци без посредовања камере, да би то комбиновао са снимцима нагог женског торза и мноштва предмета и сенки, у позитиву и негативу, у следу који је био рефлексивно контемплативан и ненаративан. Урађен је за свега једну ноћ, по наруџбини Тристана Царе, за догађај изведен 6. јула 1923, у “Театру Мишел” у Паризу, под називом “Вече брадатог срца”. То је био један од три кратка филма, приказаних у мешаном програму, у коме је извођена и музика Стравинског и Сатија, песме Коктоа и Супоа, и Царину драму коју су изводили глумци у костимима које је израдила Соња Делоне. Овај догађај се завршио тучом коју је започео Андре Бретон, а коју је тек интервенција полиције прекинула, да би тиме дошао крај и пракси водвиља коју су париски дадаисти тих година развијали. Након самоукидања дадаистичког покрета “Повратак разуму” ће свој нови контекст рецепције наћи, с једне стране у надреалистичком филму, а, с друге, у филмским традицијама покренутим на Буахаусу и у оквиру “Групе новембар” у Берлину. Оне су образовале домен чистог или интегралног филма, “музике за очи” или “сликања временом”. Сходно збирном називу под којим су 3. маја 1925. у берлинском УФА биоскопу на Курфустердаму пројектовани филмови попут “Међучина”, Рене Клера и “Механичког балета”, Фернана Лежеа и Дадли Марфија, уз већ класике као што су Валтер Рутман, Ханс Рихтер и Викинг Егелинг, те традиције су коначно подведене под категорију “апсолутног филма”. Иако је у том контексту “Повратак разуму” приказан изван плакатом наведеног програма, својим наглашеним монтажним поступком сасвим се уклопио у то што ће развијати у том крилу авангарде. Управо као и “Повратак разуму”, и “Међучин” Рене Клера је био наручен да буде део интермедијалне целине, на начин на који су то утврдили још футуристи, и то Балиним поставлањем на сцену балета по Игору Стравинском у “Театру Констанцин” у Риму 1917. “Међучин” је филмски материјал који је емитован делом на почетку, а делом између чинова балета на основу књиге Франсиса Пикабије, на музику Ерика Сатија, за коју је композитор најавио да ће бити “порнографска”, а публици је сугерисано да понесу вату за уши и црне наочаре. Овај “ни балет ни антибалет” имао је премијеру у позоришту на Јелисејским пољима у Паризу 27. новембра 1924. године. Сви ти који су тада звиждали филму који је у себи носио дух дадаизма били су Клеру ипак дражи од касније дисциплиноване публике. “Ништа није више узнемирујуће од припитомљене дисциплиноване публике која осећа обавезу да аплаудира у ритму чак и када нешто сматра досадним, када то не воли” писао је Клер у књизи која се у виду његове аутобиографије појавила 1970 под називом “Филм јуче и данас”. “Публика у Шведском балету (где је Међучин игран) имала је храбрости да се наљути”, додао је он, и то наглашавајући “то је била права публика, жива публика…” Управо на такву публику рачунали су и аутори надреалистичких филмова, од “Андалузијског пса”, до “Росе Хобарт”. На премијери филма “Росе Хобарт”, кога је Џозеф Корнел сачинио без снимања, то јест искључиво од премонтираних елемената комерцијалног авантуристичког филма “Источно од Борнеа”, Џозефа Мелфорда, баш такву гневну реакцију имао је Салвадор Дали, који је намерно кишобраном оборио пројектор и спречио пројекцију филма за који је тврдио да му је “украден из несвесног”. И тај, и сви остали овде наведени филмови, макар деловали и крајње формално, попут “Игре светлости у црно-бело сивом”, Ласла Мохоли Нађа, имали су за циљ да, како је то Вучићевић нагласио “прекорачују успостављене границе”, и “крше освештана правила”. Иако су многи од поступака који су у њима развијени касније постали стандардни за производе филмске индустрије, као у филмовима Френка Капре, које је монтирао и за њих специјалне ефекте радио управо Славко Воркапић, ови филмови су у своје време успевали да измакну конвенцијама и често их и извргну руглу или покажу непотребним. Међу вредности филма “Живот и смрт холивудског статисте број 9413” спадају не само формални језик којим је изведен и његов видно сатиричан садржај, него и то да је снимљен и монтиран за мање од сто долара, у Воркапићевој кухињи и дневној соби, и да је дистрибуиран изван елитних биоскопа, те да су га гледали и људи обични баш као тај статиста који носи филмски наратив. На такве гледаоце су рачунали и аутори филмова који приказују ритмове градова, као што су “Берлин, симфонија велеграда” и “Човек са камером”. И зато је добро што се овом приликом показују у шатору, на сред улице, у који градска врева продире и меша се са њиховим садржајем, док публика стално улази и излази, без комплекса да омета културни догађај.
Стеван Вуковић

1. “Повратак разуму”, Мен Реј, 1923, трајање 2’ 23’’
(Ман Раy: Ле Ретоур а ла раисон)

2. „Међучин“, Рене Клер, 1924, трајање 22’
(Ренé Цлаир: Ентр’ацте)

3. „Механички балет“, Фернан Леже, и Дадли Марфи, 1923–24; трајање 11’ 25’’
(Фернанд Лéгер & Дудлеy Мурпхy: Баллет Мéцаниqуе)

4. “Берлин, симфонија велеграда”, Валтер Рутман, 1927, трајање 62’
(Wалтер Руттманн: Берлин: Дие Синфоние дер Гроßстадт)

5. “Живот и смрт холивудског статисте број 9413”, Роберт Флори и Славко Воркапић, 1928, трајање 11’
(Роберт Флореy анд Славко Воркапицх: Тхе Лифе анд Деатх оф 9413, а Холлywоод Еxтра)

6. “Андалузијски пас”, Луис Буњуел, 1929, трајање: 16’ 26’’
(Луис Буñуел: Ун Цхиен Андалоу)

7. “Човек са камером “, Џига Вертов, 1929, трајање: 68’
(Дзига Вертов: Человек с киноаппаратом),

8. “Игра светлости у црно-бело сивом”, Ласло Мохоли Нађ, 1930, трајање: 6’
(Ласзло Мохолy-Нагy: Лицхтспиел сцхwарзwеисс-грау)
9. “Срце времена”, Орсон Велс и Вилијам Ванс, 1934, трајање 8’ 11’’
(Орсон Wеллес анд Wиллиам Ванце: Тхе Хеартс оф Аге)

10. “Розе Хобарт”, Џозеф Корнел, 1936, трајање: 19’
(Јосепх Цорнелл: Росе Хобарт)