ГОДИНЕ НЕОРЕАЛИЗМА – смернице италијанске фотографије

Београдска публика има јединствену прилику да се посредством 200 фотографија тридесет италијанских аутора различитих израза, на целовит, студиозан, али и атрактиван начин, упозна са целином италијанског неореализма у медију фотографије
Изложба Године неореализма – смернице италијанске фотографије први пут, не само у Београду, већ у овом делу Европе представља италијански фотографски неореализам, подједнако важан као и онај на филму и књижевности. Међутим, појам италијанског неореализма најчешће се повезује с филмском уметношћу (Л. Висконти, В.де Сика, А. Латуада, Р. Роселини) и о неореализму на филму се много више зна. Сада београдска публика има јединствену прилику да се посредством 200 фотографија тридесет италијанских аутора различитих израза, на целовит, студиозан, али и атрактиван начин, упозна са целином италијанског неореализма у медију фотографије. Неки од аутора изложених радова су: Ђани Беренго Гардин, Карло Бевилаква, Пјерђорђо Бранци, Алесандро Брембила, Ђузепе Бруно (Бепи), Алфредо Камиза, Транквило Казираги, Марио Де Бјази, Марио Ђакомели, Нино Миљори, Федерико Пателани, Франко Пина, Фулвио Ројтер, Енцо Селарио….
У фотографској уметности неореализам означава групацију и покрет нове генерације италијанских фотографа који су са снажним социјалним и критичким ангажманом настојали да изразе нову италијанску стварност након 1945. године. Фотографија постаје документ једне епохе који се о тешкоћама свакодневнице, као што су заосталост земље и њен провинцијални дух, неугодна присутност клера, лицемерне навике, наметљиви облици политике и назадњаштво – не изражава равнодушним прихватањем и песимизмом, већ различитим изнијансираним тоновима од сатире до добродушне ироније. Она указује на лепоту егзистенције у перспективи промена и новог друштвеног поретка. Групе Ла Буссола (1947) и Ла Гондола (1948) настојале су да фотографију одвоје од потрошног фотожурнализма и да посредством ње, аутентичним језиком социјално ангажоване уметности, проговоре о стварним мукама италијанског народа у овом пресудном раздобљу. Све то италијански фотографски неореализам сврстава у значајно поглавље опште историје фотографије.
Изложбу, чији је италијански власник и партнер Центро Италиано делла Фотографиа д’Ауторе у Биббиени (Италија), конципирали су Фулвио Мерлак, Клаудио Пастроне и Ђорђо Тани, а прати је обимна монографија са 240 страна и више од 200 фотографија са студијама чији су аутори врсни италијански стручњаци Ђорђо Тани, Сауро Лузини, Чезаре Коломбо, Паоло Барбаро и Манфредо Манфрои. Ово италијанско монографско издање обогаћено је публикацијом/саплементом са преводима текстова и студија на српски језик, као и са два оригинална текста регионалних стручњака – Желимира Кошчевића, историчара уметности и уметничког директора Фото-галерије Ланг из Самобора, и Виргилија Ђуричина, директора Центра за визуалну умјетност Батана из Ровиња.
Изложба представља и регионални пројекат који у партнерском односу реализују пет изузетно угледних институција: Батана – Центар визуалних умјетности (Ровињ), Хрватско друштво ликовних умјетника (Загреб), Музеј савремене уметности Војводине (Нови Сад), Музеј савремене умјетности Републике Српске (Бања Лука) и Културни центар Београда. Управо чињеница да се изложба реализује као заједнички пројекат ових истакнутих институција у региону даје му посебну димензију, јер у скорашњој прошлости није било непосредног удруживања и сличне сарадње на овом нивоу и са толиким бројем партнера у региону.
Културни центар Београда уз изложбу, организује и серију пројекција филмова италијанског неореализма у свом биоскопу, Дворани Културног центра Београда у Коларчевој 6, као и јавна стручна вођења кроз изложбу, предавања и разговоре о филмском, књижевном и визуелном стваралаштву италијанског неореализма и исходиштима и паралелним процесима у другим европским и светским срединама тог периода.
Један од важнијих програма представљања овог пројекта биће и јавно вођење кроз изложбу и предавање иницијатора пројекта, Желимира Кошчевића, историчара уметности и уметничког директора Фото-галерије Ланг из Самобора, 4. и 5. фебруара 2010. године.

Изложбу отвара г-ђа Ивана Авжнер, градска секретарка за културу.

Опште напомене

Неореализам у уметности се развио као културни покрет током и након Другог светског рата у Европи, пре свега у кинематографији и књижевности.

У књижевности се појам неореализам почео користити већ крајем 20-тих година прошлог века да би означио оновремена стремљења или НОВУ СТВАРНОСТ. Књижевне величине попут Моравије, Алвара, Грамшија, Павезеа… први су критичари италијанске стварности и активна опозиција фашизму.

У кинематографији, у периоду од 1942. до 1953, задатак режисера је био да се режимској мистификацији и реторици супротстави директним, готово документаристичним контактом са стварношћу. Стога су филмске приче смештене углавном међу сиромашном радничком класом и одражавају тешке економске и моралне оквире живота поратне Италије. Снима се окупирани Рим, фрустрација, сиромаштво, жене поратног времена, очајање, емигранти, пензионери… читав онај свет чије постојање фашизам није признавао.

Када је о фотографији реч, 30-тих година прошлог века она постаје значајно средство у служби комуникације, пре свега у форми фоторепортаже, а њена функција је у служби фашистичке пропаганда. Ситуација се мења након рата и већ 47. настају многобројна фото удружења која развијају језик и културу фотографије кроз илустроване часописе и књиге и афирмишу фотографију као уметност.

Покровитељ изложбе је Град Београд – Секретаријат за културу.
Спонзор изложбе: Банца Интеса