Multimedijalni umetnički projekat Univerziteta umetnosti u Beogradu
BODY LIMITS / GRANICE TELA
Telo i duša su jedinstvo u kome je telo zgusnuta duša, a duša unutrašnji vid, svojstvo samog tela (Parmenid).
U opisima tela koje nam daju medicina i biologija ne prepoznajemo telo koje doživljavamo kao duboko moje. Iskustvo moga tela ne zna ništa o fiziološkim ili psihičkim regijama o kojima nam govori nauka i mi sebe ne vidimo kao mozaik vizuelnih i taktilnih oseta. Moje telo, kroz svaki pogled i pokret koji napravi, lični stil gledanja, gestove, otelotvoruje egzistencijalni smisao. Ono je izraz htenja i stremljenja sa čijim dinamizmom je poklopljeno i nošeno, omogućavajući pojavljivanje jednog sveta s kojim ga povezuje intimna srodnost. Ova pokretljivost je dinamički izraz smisla koji svet ima za telo. Svi pokreti koje izvodi moje telo, sva njegova senzitivnost, spontano stvaraju smisao, u isto vreme univerzalan i pojedinačan, funkcionalan i organski, koji čini da budemo usidreni u svetu ne preko svojih misli, već preko jedne izvorne sfere i prećutnog dogovora.
Telo – etimologija slovenske reči TELO i srodne reči CELO – označava dovršenost, celovitost… Upravo ta celovitost, dovršenost, možemo slobodno reći i savršenost u telesnom smislu, najočitija je u sportu. Sport je kao i život: kretanje, no čovek vidi ono što se kreće samo ako ga nešto zaustavi.
Samo za dezintegrisanu svest ima smisla govoriti o psihofiziološkom paralelizmu, samo njena dezintegrisanost uporedia je sa parcijalnim fiziološkim procesima. Ali kada je neki nedostatak ili poremećaj integrisan u ukupnost našeg iskustva, onda njegova „kauzalnost“ gubi svaki smisao. Slučajnosti i anomalije naše telesne konstitucije, pod uslovom da ih ne tretiramo kao determinante koje nas određuju, mogu proširiti naše saznanje, obogatiti naše iskustvo, mogu nam omogućiti da susrećemo sami sebe na svakom koraku i mogu pokrenuti najmanje čestice energije, orgone, čiji opseg zavisi od životnosti pojedinca (Wilhelm Reich). U tom smislu anomalije i telesne povrede tela kroz optiku umetnika mogu zadobiti univerzalno značenje i otkriti novu dimenziju ljudske egzistencije. Umetnost može ublažiti otuđenost i ukazati na to da čovek nije sam, jer nije samo telo. Ljudsko telo i lice predstavljaju istovremeno izraz lične neponovljivosti, osobitosti, ali su i nosioci brojnih protivrečnosti i ograničenja. Niko nikad nije video lice bez posrednika (ogledalo, slika, fotografija), a svi ti posrednici više govore o sebi nego o našem stvarnom liku. Umetnost ima plemenitu misiju da dopre do dubina i slojevitosti našeg bića i, pritom, ona ne mora ništa jer „umetnost ne rešava probleme nego ih samo više iznosi“ (Susan Sontag).
Dr Snežana Marinković, redovni profesor
FAKULTET DRAMSKIH UMETNOSTI
Odsek: KAMERA
Docent: Aleksandar Kostić
Autori filmova /studenti:
Marko Milovanović / Djordje Stojiljković / Milica Drakulić
Boško Djordjević / Luka Trajković / Nenad Veljović
Nikola Vučenović / Marko Mladenović / Jovana Radovanović
Odsek : MONTAŽA
Redovni profesor : Andrija Dimitrijević
Studenti: Jovana Žica / Uroš Lašić
FAKULTET PRIMENJENIH UMETNOSTI
odsek KOSTIM, Modul : SCENSKI KOSTIM
Redovni profesor : Ljiljana Petrović
Autori kostima instalacija / studenti :
Dragana Vučetić / Snežana Veljković Filipaš / Ivana Stojanović-po pozivu
Irina Somborac / Drina Krlić / Katarina Radović / Lara Popović
Autor skulptura: Bogdan Dobrota-po pozivu
Autori fotografija:
Aleksandar Kostić , docent, FDU
Staša Bukumirović, FDU / Boško Đorđević, FDU
Marko Milovanović, FDU / Luka Trajković, FDU / Isidora Bojović, FPU