ГРАНИЦЕ ТЕЛА, изложба костима, цртежа, фотографија, видеа и филмова

Мултимедијални уметнички пројекат Универзитета уметности у Београду
BODY LIMITS / ГРАНИЦЕ ТЕЛА

Тело и душа су јединство у коме је тело згуснута душа, а душа унутрашњи вид, својство самог тела (Парменид).
У описима тела које нам дају медицина и биологија не препознајемо тело које доживљавамо као дубоко моје. Искуство мога тела не зна ништа о физиолошким или психичким регијама о којима нам говори наука и ми себе не видимо као мозаик визуелних и тактилних осета. Моје тело, кроз сваки поглед и покрет који направи, лични стил гледања, гестове, отелотворује егзистенцијални смисао. Оно је израз хтења и стремљења са чијим динамизмом је поклопљено и ношено, омогућавајући појављивање једног света с којим га повезује интимна сродност. Ова покретљивост је динамички израз смисла који свет има за тело. Сви покрети које изводи моје тело, сва његова сензитивност, спонтано стварају смисао, у исто време универзалан и појединачан, функционалан и органски, који чини да будемо усидрени у свету не преко својих мисли, већ преко једне изворне сфере и прећутног договора.
Тело – етимологија словенске речи ТЕЛО и сродне речи ЦЕЛО – означава довршеност, целовитост… Управо та целовитост, довршеност, можемо слободно рећи и савршеност у телесном смислу, најочитија је у спорту. Спорт је као и живот: кретање, но човек види оно што се креће само ако га нешто заустави.
Само за дезинтегрисану свест има смисла говорити о психофизиолошком паралелизму, само њена дезинтегрисаност упоредиа је са парцијалним физиолошким процесима. Али када је неки недостатак или поремећај интегрисан у укупност нашег искуства, онда његова „каузалност“ губи сваки смисао. Случајности и аномалије наше телесне конституције, под условом да их не третирамо као детерминанте које нас одређују, могу проширити наше сазнање, обогатити наше искуство, могу нам омогућити да сусрећемо сами себе на сваком кораку и могу покренути најмање честице енергије, оргоне, чији опсег зависи од животности појединца (Wилхелм Реицх). У том смислу аномалије и телесне повреде тела кроз оптику уметника могу задобити универзално значење и открити нову димензију људске егзистенције. Уметност може ублажити отуђеност и указати на то да човек није сам, јер није само тело. Људско тело и лице представљају истовремено израз личне непоновљивости, особитости, али су и носиоци бројних противречности и ограничења. Нико никад није видео лице без посредника (огледало, слика, фотографија), а сви ти посредници више говоре о себи него о нашем стварном лику. Уметност има племениту мисију да допре до дубина и слојевитости нашег бића и, притом, она не мора ништа јер „уметност не решава проблеме него их само више износи“ (Сусан Сонтаг).

Др Снежана Маринковић, редовни професор

ФАКУЛТЕТ ДРАМСКИХ УМЕТНОСТИ
Одсек: КАМЕРА
Доцент: Александар Костић
Аутори филмова /студенти:
Марко Миловановић / Дјордје Стојиљковић / Милица Дракулић
Бошко Дјордјевић / Лука Трајковић / Ненад Вељовић
Никола Вученовић / Марко Младеновић / Јована Радовановић
Одсек : МОНТАЖА
Редовни професор : Андрија Димитријевић
Студенти: Јована Жица / Урош Лашић
ФАКУЛТЕТ ПРИМЕЊЕНИХ УМЕТНОСТИ
одсек КОСТИМ, Модул : СЦЕНСКИ КОСТИМ
Редовни професор : Љиљана Петровић
Аутори костима инсталација / студенти :
Драгана Вучетић / Снежана Вељковић Филипаш / Ивана Стојановић-по позиву
Ирина Сомборац / Дрина Крлић / Катарина Радовић / Лара Поповић
Аутор скулптура: Богдан Доброта-по позиву
Аутори фотографија:
Александар Костић , доцент, ФДУ
Сташа Букумировић, ФДУ / Бошко Ђорђевић, ФДУ
Марко Миловановић, ФДУ / Лука Трајковић, ФДУ / Исидора Бојовић, ФПУ