Изложба ПОРОДИЧНА ФОТОГРАФИЈА

Групна изложба Породична фотографија, својим општим називом тежи да укаже на различитост не само приступа теми породице већ и на конструисање и читање појма сећања у ширем смислу.

У духу времена које преиспитује односе јавног и приватног, положај и значај породичне фотографије се такође изменио. Од збирке фотографија упакованих у албуме који се показују гостима до живог објављивања фотографија на друштвеним мрежама, породица и комплетан живот породице је постао предмет општег интересовања. Оно што, међутим, уметничку продукцију у овој области чини нарочито занимљивом јесте специфичан однос аутора према самом раду, било да се ради о архивским фотографијама, наслеђеним од стране породице, или о сопственом делу.

Групна изложба Породична фотографија, својим општим називом тежи да укаже на различитост не само приступа теми породице већ и на конструисање и читање појма сећања у ширем смислу. Управо је медијум фотографије захвалан за овај вид експеримента, јер у исто време представља свесну конструкцију реалности, као и артефакт који иницира нову реконструкцију прошлости. Фотографија бива препозната као доказ, копија стварности коју доżивљавамо као сећање или његову замену. Ипак, и сама тема сећања данас бива све више проблематизована, не само у контексту уметности или у односу појединац-друштво, већ и на нивоу новијих научних истраживања меморије и сећања која афирмишу схватање да је свако сећање – реконструкција сећања коју у моменту присећања стварамо. Иако су филозофске основе оваквог размишљања давно успостављене, сећању се у друштву даје аура истинитости, јер у крајњој линији може служити као доказ на суду. Оно што је јасно јесте да се принцип недодирљивости сећања полако мења, од научних кругова према друштвеним праксама – бројне пресуде засноване само на сведочењима су већ оборене, пре свега у САД, након радова Е. Лофтус која је доказала феномен лажног сећања – појаве да појединци могу да имају искрено сећање на догађаје које нису искусили. У контексту фотографисања породице, који је сам по себи јако личан, овај процес стварања и читања успомена нарочито долази до изражаја код самог уметника, узимајући у обзир његову емоционалну повезаност са темом. Фотографија посредује лично сећање, служи као катализатор успомена, али истовремено омогућава дељење успомена, па чак и самог сећања са околином, што у посматрачу може да изазове истовремено приближавање аутору и теми, али и одбојност, зато што је увучен тако директно у лични свет којем осећа да заправо не припада.

Дарко Станимировић, Лука Кнежевић-Стрика

Кустоси/ Аутори пројекта: Лука Кнежевић-Стрика, Дарко Станимировић

Пројекти и аутори представљени на изложби:
Ања – Светлана Мијић, Јелена Мијић, Анђелија Мијић, Лука Кнежевић-Стрика
Генограм – Давор Коњикушић
Дон – Дарко Станимировић
Породица на изложби – Исидора Николић
Реципрочна грешка – Слободан Стошић