Kako je to moguće…, izložba plakata za Kinoteku iz 60-tih godina prošlog veka

Autori plakata su Josip Pilasanović i Darko Marušić; kustos: Miodrag Bata Knežević

Šezdesetih godina prošlog veka stvarao se novi vizuelni jezik i kôd razumevanja koji su najbolje vidljivi na ulici. Dominantan na toj ulici je plakat, najatraktivnija forma grafi čkog dizajna, pa za njega kažemo da je to vizuelni jezik ulice. On, plakat, kao ni jedan drugi segment umetnosti, utiče na stvaranje opšte likovne osetljivosti i na razumevanje simbola. Kada mislimo na plakat onda najčešće mislimo o plakatu za nešto. Ovde je reč
o filmskom plakatu, rađenom samo u originalu gde mu je rok upotrebe bio veoma kratak. Bio je postavljen u vitrine Muzeja Kinoteke u Kosovskoj ulici i davao je informacije ljubiteljima filma, šta je na programu svakog dana u toj nedelji. Plakati pred nama su dela nastajala u jednom dahu, sa neverovatno velikim i zbirnim osećajem za narativnost, crtež, boju, za kompoziciju sa retko dobro postavljenom tipografi jom. Poseduju krajnje promišljen intenzivan vizuelni jezik i urađeni su štedljivim i oskudnim sredstvima, što u umetničkom stvaralaštvu znači izostavljanje dekorativnosti. Pred nama su maštovite, čiste i jasne forme sa uzajamnom zavisnošću upotrebljivih pojmova i oblika, kojima, prema rečima profesora Juliana Palke nije potrebno ništa dodati i ništa oduzeti.

Plakati Josipa Zoze Pilasanovića za filmove La Tulipe (Fanfal lala) u režiji Kristijana Žaka i za prvi jugoslovenski film Slavica sa mladom glumicom Irenom Kolesar u glavnoj ulozi, siguran
su dokaz toj tvrdnji, a ne zaostaje ni plakat za film Žaka Tatija Praznični dan. Moć plakata koje je radio Darko je u istoj ravni sa Zozinim plakatima. Treba samo pogledati plakate za Vešticu Benjamina Kristensena i Krojač za dame sa Fernandelom u glavnoj ulozi, u režiji Žana Bajera. Kod Džez pevača i na plakatu za film Onaj koji mora da umre pokazana je sva raskoš crtačkog umeća i vladanje formom koje poseduju oba autora.

Josip Zoza Pilasanović (1940, Sombor) diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Profesionalnu delatnost počeo je u projektantskoj ekipi arh.
Branislava Jovina i inž. Jovana Katanića. Potom se zapošljava u Beogradputu i sa istom ekipom radi na studiji beogradskog metroa. Krajem sedamdesetih, zajedno sa arh. Slobodanom Lazarevićem Kićom, radi na autorskom projektu BAS-JUG u Beogradu. Kratko je zaposlen u projektantskom birou CIP. Određeno vreme je u statusu slobodnog umetnika. Godine 1992. osniva biro ARP u Beogradu, a 1995. i biro YUMAC u Budimpešti. Član je strukovnih organizacija i dobitnik više nagrada na javnim konkursima i nagrada strukovnih organizacija. Od 1971. godine član je ULUPUDS-a. Pored strukovne delatnosti bavi se grafi čkim i primenjenim dizajnom.

Darko Marušić (1940, Omiš, Hrvatska) je 1965. diplomirao na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Penzionisan je u zvanju redovnog profesora Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Članje likovno-grafi čke sekcije ULUPUDUS-a, redovni je član Akademije inženjerskih nauka Srbije i član je UO Društva arhitekata Beograda. Jedan je od osnivača i autora projekta BINA. Značajnije realizacije i nagrade, u koautorstvu sa arh. Milenijom Marušić: Naselje Cerak Vinogradi u Beogradu – Oktobarska nagrada grada Beograda, 1981; Grupacija porodičnih kuća Cvećara – Nagrada lista Borba, 1993; Stambeno-poslovni objekat u Bulevaru Oslobođenja u Novom Sadu – Nagrada lista Borba, 1999; Stambeno-poslovni objekat u Bulevaru kralja Aleksandra u Beogradu – Godišnja nagrada SAS, 2000; Poslovni objekat Metals banke u Novom Sadu – Nagrada Salona arhitekture u Novom Sadu, Priznanje Salona arhitekture u Beogradu, Nagrada ULUPUDS-a, Nagrada Inženjerske komore Srbije, 2008. Dobitnik je Velike nagrade arhitekture SAS-a za životno delo, 1993.

Izložba u okviru 6. BINA-e