Književno veče: Olga Slavnikova, (Rusija) dobitnica nagrade Ruski Buker

Povodom objavljivanja na srpskom knjige 2017; učestvuju: Gojko Božović, autorka i prevoditeljica; moderator: Marjan Čakarević

Olga Slavnikova (Jekaterinburg na Uralu, 1957), romansijer, pripovedač i književni kritičar je jedan od najčitanijih i najcenjenijih savremenih ruskih pisaca.
Godine 1981. diplomirala je na Uralskom univerzitetu. Kao inženjer informacionih tehnologija radila je u Naučno-istraživačkom institutu Tjažmaš do 1988.
Potom radi kao književni kritičar i urednik književnih listova i časopisa.
Romani: Vilin konjic uvećan do veličine psa (1999), Sam u ogledalu (2000), Besmrtni (2001), 2017. (2006). Knjiga priča: Ljubav u sedmom vagonu (2008).

Za roman ‘2017’ dobila je nagradu „Ruski Buker“ za najbolju knjigu godine.
Ostale najznačajnije nagrade: „Ural“, „Bazgov“, „Oktobar“, „Polonski“, „Apolon Grigorjev“.
Romani Olge Slavnikove prevedeni su na engleski, francuski, italijanski, kineski, švedski, mađarski i druge jezike.
Član je Ruskog PEN centra. Živi u Moskvi.

***

Na stogodišnjicu Oktobarske revolucije, 2017. godine, u Rusiji počinje nova revolucija, u znaku istih ideologija i u identičnim uniformama koje su korišćene i pre sto godina. Između ova dva događaja protekla je čitava jedna istorija sa svojim malim i velikim pričama, sa usponima i padovima, sa svirepim epizodama i časovima smirenja u svakodnevici, sa ideološkom pravovernošću i tranzicijskom nepredvidljivošću. Aktivirajući mnogobrojne kulturne, socijalne i istorijske kodove, roman 2017. Olge Slavnikove pripoveda, na sugestivan i iznijansiran način, šta je bilo posle te istorije. Zasnovan na društvenoj rekonstrukciji i na permanentnoj groteski i hiperboli, ovaj roman u lucidnosti pripovedne igre i u dalekosežnosti socijalne kritike prepoznaje svoje glavne snage kojima nas kroz uzbudljivu priču punu avantura, napetosti i preokreta vodi prema ozbiljnim i najozbiljnijim pitanjima i saznanjima našeg vremena.
Gojko Božović, iz pogovora srpskog izdanja romana 2017, Arhipelag, 2010.

***

Moskva je izgledala kao ogromna stanica prepuna vojnika i izbeglica, na kojoj su svi tra¬žili svoje bližnje. Oni koji nisu imali belogardejsku ili crvenoarmejsku uniformu ipak su iz¬la¬zili iz kuća – i virus Istorije, za koji se verovalo da je davno iskorenjen i suzbijen, već skoro ne¬postojeći, bez prepreka se širio u gomilama građana, u milicijskim i vojnim jedinicama. Sva¬¬¬ko ko je dobio bolest više nije bio onaj kojim se činio, kako je izgledao i kojim je sam se¬be smatrao. Sada je svako mogao da postane potpuno drugi čovek, s neočekivanom sudbinom, s neizvesnošću u svakom sledećem danu. Nikakvim karantinima više nije bilo moguće zau¬sta¬vi¬ti događaje koji su pretili, mimo bilo koje logike i koristi osim logike i koristi samog kreta¬nja istorije, da sruše civilizaciju. Epidemija Istorije širila se po Moskvi – i ljudi su tražili svo¬je, u nadi da će se skupiti pred odlazak u budućnost, slušajući protivrečne vesti, ne znajući red vož¬nje vozova.
Odlomak iz romana 2017.
prevod Ljubinka Milinčić; izdavač: Arhipelag, Beograd, 2010;