ЦИКЛУС: О МЕЛАНХОЛИЈИ
предавач: Немања Митровић
У тексту “О жалости и меланхолији”, Фројд истиче да је основни проблем са меланхолијом у томе сто особа која пати од ње не зна тачно ста је изгубила. Постоји осећање да је нешто од суштинске важности изгубљено, али шта је то остаје непознато. Из тог разлога у стању меланхолије константно лебди сумња – да ли је објекат који ју је узроковао икада био стварно присутан? Да ли је тај објекат ка коме је жеља управљена икада могао бити поседован? Управо ова питања указују нам потенцијалну везу између меланхолије и книжевности. У својој реинтерпретацији мита о Орфеју, за који сматра да најбоље описује суштину књижевности, Морис Бланшо истиче да оно што привлачи Орфеја није могућност да Еуридику поново изведе на светлост дана, већ заправо (не)могућност да је сагледа у пуноћи њеног одсуства. Попут меланхолије, и књижевност је управљена, не ка одсутном објекту, већ ка одсуству самом. Привлачност овог, за меланхолију и књижевност, структурног одуства ће бити анализирана уз помоћ једног сусрета у Паризу који је послужио као основа за чувени роман Алена-Фурнијеа, Велики Мон.