ЛУКА БЕШЛАГИЋ, Два говора романа

Учествују: Дубравка Ђурић, Јелена Савић и аутор Издавач: Утопиа, Београд 2012.
Два говора романа Луке Бешлагића могла би се лако одредити као експериментална проза. Али тиме се ни би рекло много, с обзиром на неодређену и неодредиву границу између класичног и експерименталног израза. Такође, одредницу „експериментални“ не би требало разумети као нешто само по себи вредно. Оно што несумњиво јесте провокативно у овом прозном диптиху, састављеном од две целине „Комуна“ и „Говор трансформације“ – покушај је да се прекорачи граница између теоријског говора и приповедања, а да ниједан од ова два израза не трпи због тога. Тиме долази до занимљивог преокрета, после кога сам говор о роману (метајезик) постаје, на известан начин, јунак романа. Другим речима, Бешлагић је своју прву књигу сместио на, прилично празно, лево крило савремене прозе, што представља прилично освежење.