МИЛОРАД МИЋА СТАЈЧИЋ, Снови залеђеног човека, скулпторална инсталација

05.02.2015-28.02, 19:20.
blank-image

Изложба вајара Милорада Стајчића се језиком популарне културе, духовито али и критички бави традицијом америчког поп-арта и визуелном културом произашлом из продукције цртаних филмова Волта Дизнија. Као својеврсна историја сећања његове скулптуре популарних Дизнијевих јунака неуобичајено великих димензија асоцирају на детињство али и на актуелне социјалне феномене. Мега-ликове Паје, Шиље, Микија користи као конкретне параболе у проблематизовању духовног стања у непосредном окружењу и широј друштвененој заједници.

„… Милорад Стајчић, током вишегодишњег активног деловања на сцени, инсистира на хумору као једном од кључних елемената у свом раду, у овом случају објективизрана је духовита досетка самог уметника, којом се у исти мах пројектује и могући сан „залеђеног човека“. Тако су, на иконичкој равни, приказани препознатљиви Дизнијеви јунаци, преобучени у свештеничку одежду (Шиља) и полицијску униформу (Даба), и то у замрзнутој сцени заустављеној непосредно пред примање свете тајне причешћа. На први поглед, овде се призива фантастични свет у којем су ови карактери преузели улоге свештеника и полицајца, дакле чувара вере и чувара реда, да би били постављени у врло прецизно светлосно, просторно и звучно организовани амбијент, што додатно доприноси драматизацији сцене која је само наговештена, али која се у пољу имагинације посматрача засигурно одвија као заустављеном секвенцом инициран доживљај.

Сам аутор је, наиме, имао афективно набијена искуства и са производњом репликаната Дизни карактера, али и са институцијама од највећег поверења код становника Србије, макар по истраживањима Европског фонда за Балкан, а то су црква и полиција, што је у овом случају важније будући да је то и покренуло цео овај уметнички процес. Искуство вишегодишњег спора и са црквеним и са органима јавне управе, попут својеврсног упада реалног, у овај, наизглед снажним дихотомијама дефинисан исечак фантастичног света, интегрисано је у поставку присуством документарне грађе која о њему сведочи. Све дихотомије, укључујући чисто/контаминирано, али и фантастично/реално овде су привидне, не само отуда што свет дизнијевих карактера није нипошто аполитичан, атемпоралан и аисторијски свет невиности и детињства, па се као такав не може супротставити играма моћи реалности која нас окружује.

Хумор, као и сан, представља неку форму ослобађања несвесних садржаја, и он би требало да омогући уживање и оном који га ствара и оном коме је упућен. Будући да је овде на делу цинична досетка, и то са елементима пародије, то уживање би у првом реду требало да проистекне из поигравања ауторитетом и идентитетима идеолошких апарата (цркве и полиције). Међутим, остаје да се домисли, кога аутор заправо провоцира, а ко би требало, заједно са њим, да ужива у консеквенцама оваквог амбивалентног сажимања.“ (из текста у каталогу Стевана Вуковића И Симоне Огњановић).

Милорад Мића Стајчић је рођен 1977. године у Београду, где живи и ради. Дипломирао је на Факултету организационих наука – Информациони смер и на Факултету Ликовних Уметности, одсек вајарство, у класи проф. Мрђана Бајића. Тренутно је на докторским студијама на Факултету ликовних уметности у Београду.
Ради у различитим медијима: скулптури, просторним инсталацијима, видеу, перфомансу, фотографији. У свом раду најчешће се бави актуелним темама потрошачког друштва, поп-културом, табуима, друштвеним вредностима. Излагао је на више самосталних и групним изложбама у земљи и иностранству.

Loading...