MIRKO LOVRIĆ (1935 – 2013), fotogrami

Fotogrami Mirka Lovrića sažimaju ideju, eksperiment, apstrakciju, svetlost, formu, likovnost, narativnost, a pre svega njegovo veoma predano istraživanje sveta koji ga okružuje.
Po dobro poznatoj definiciji, fotogram je fotografija bez fotoaparata, nastala izlaganjem svetlu određenih predmeta postavljenih na površinu osetljivog fotografskog papira. U fotogramu, mnogo više nego u klasičnoj ili digitalnoj fotografiji, svetlost je sve. On je unikat i ne polaže pravo na reprodukciju. Za Lasla Moholj–Nađa fotogram je „…pravi ključ fotografije i suština…“. Upravo ova jedinstvena slika, suština same fotografije, obeležava (i) poslednju fazu rada Mirka Lovrića, jednog od najistaknutijih autora jugoslovenske i srpske fotografije druge polovine XX i početka XXI veka.
Krećući se od jednostavnih do veoma kompleksnih apstraktnih kompozija, fotogrami Mirka Lovrića sažimaju ideju, eksperiment, apstrakciju, svetlost, formu, likovnost, narativnost, a pre svega njegovo veoma predano istraživanje sveta koji ga okružuje, kao i lingvističke i semiotičke prirode samog fotografskog medija. Analizu sveta pojavnosti Mirko Lovrić je započeo s prirodom. U vreme kada se ona povlači i iz dana u dan gotovo nestaje pred otkrićima savremenog tehnološkog društva, ovaj autor joj se okrenuo i veoma smelo ušao u analizu njenih glavnih motiva.
Fotogrami Mirka Lovrića ne mogu se obuhvatiti jednostavnim pogledom. Bez obzira da li su na njima prikazi organskih ili neorganskih predmeta, pri svakom susretu izviruju neki novi detalji, kontrasti, oblici i forme. Gotovo uvek iznenađuju ne samo kompozicijom nego i odnosom svetlosti i materije, beskrajnom crnom, trperavim, a onda i velikim i po intezitetu gotovo nadrealnim belim površinama, kao i bezbrojnim tonovima sive. Ovi fotogrami su testament istoričara umetnosti i pre svega umetnika formiranog na iskustvima i stavovima svetskih autora, poput pomenutog Lasla Moholj-Nađa, i poznatih škola i pravaca, kao što su Bauhaus i kontruktivizam, koji je u fotografiji od samog početka video mnogo više od ogledala stvarnosti. Zajedno sa mnogim drugim njegovim ciklusima, poput sfera ili foto-montaža, nastalim tokom skoro šezdeset godina rada, fotogrami možda najbolje odslikavaju ne samo suštinu fotografije, već i celokupno njegovo fotografsko umetničko stvaralaštvo.
(Jelena Matić, iz teksta u katalogu)

Mirko Lovrić (1935, Lučinci, Slavonska Požega – 2013, Beograd). Nakon završene osnovne škole i niže gimnazije, 1951. upisuje Školu primenjenih umetnosti u Zagrebu – Odsek za umetničku fotografiju. Od 1956. do 1961. godine studira na Filozofskom fakultetu na grupi za istoriju umetnosti. Postaje član Foto-kluba Beograd (1956) i ULUPUDS-a (1957). Od 1962. do 1971. radi u Generalnom sekretarijatu predsednika Republike, gde se bavi fotoreportažom. U Salonu Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu 1972. godine priređuje prvu samostalnu izložbu fotografija velikih dimenzija Gigantografija, a 1979. godine u Salonu Muzeja savremene umetnosti priređuje izložbu Negativ + Pozitiv.
Devedesetih godina s drugim autorima osniva Nacionalni centar za fotografiju, a 1994. postaje i njegov predsednik. Muzej savremene umetnosti u Beogradu mu 1998. priređuje retrospektivnu izložbu. Ujedno to je i prva izložba domaćeg fotografa održana u Muzeju savremene umetnosti. Poslednju deceniju njegovog života i rada obeležile su izložbe u Muzeju primenjene umetnosti Introspekcija (2003), Galeriji W Photo u Parizu (2004), Galeriji Artget (2005), Modernoj galeriji u Lazarevcu (2007).
Bio je predsednik Umetničkog saveta ULUPUDS-a, član Saveta Salona Muzeja primenjenih umetnosti, Oktobarskog salona i UP Cvijeta Zuzorić. Sarađivao je s brojnim umetnicima i arhitektama. Predavao je i pisao eseje o istoriji i teoriji fotografije. Učestvovao je na velikom broju intrenacionalnih i nacionalnih izložbi, dobitnik je više prestižnih nagrada i priznanja, a fotografije mu se nalaze u gotovo svim vodećim muzejskim i galerijskim kolekcijama u Srbiji, Francuskoj i bivšoj Jugoslaviji.