Изложба МОМИ у сарадњи са Музејем савремене уметности из Скопља
На изложби ће бити представљени радови седам младих македонских уметница, које су већ пре пар година излагале као група под именом МОМИ. Ова заједничка изложба је резултат споја различитих пракси, процеса, перспектива и сензибилитета, уметница које живе и раде у Скопљу. Седам уметница ће се представити радовима који су настали у скорашњем периоду у различитим медијима: слике, цртежи, колажи, објекти и инсталације.
Изложба се реализује у сарадњи са Музејем савремене уметности из Скопља.
Уметнице: Ана Ивановска, Маја Кировска, Христина Зафировска, Татијана Ристовска, Зорица Зафировска, Кристина Хаџијева, Марија Сотировска
Отварање: 14. јун, 19ч
„Мноштво, божанство, рођење, тема или прича младих Мома са различитим страстима и виђењима у животу. Седам македонских уметница се представљају делима која су створена у оквиру рецентних размишљања у њихових претходних пет изложби.
Концепт овог пројекта – радова (цртежи, инсталације, објекти) се своди на бележење, односно као сведочанство и реаговање једног сувременика. Један млади вал македонског стваралаштва припада и
оном естетском кругу који је децидирано прекинуо са традиционалним мотивима и интерпретацијама настојећи да следи свет око себе, своје време и свој став према ономе што се дешава у том тренутку. Они за себе кажу, ‘радови оптимистички по својој природи, право слављење живота, али и у ником случају поглед кроз ружичасте наочаре, него радови који своју енергију црпе из задовољства у потрази за смислом нашег постојања‘ … ради се о намери да се види лепота у свему ономе што нас окружује, о изазову да се покаже један оптимистички поглед на ствари… ‘
Присуство круга, геометријских облика, природе, исписаних речи, емоција, солидарности, као и преливање боје и вибрирање линије у радовима, који подржавају једни друге, чиме постижу уравнотежен квалитет у репрезентативној целини. Визуелну апстрактну бинарну структуру, типичну за геометријску апстракцију, видимо у радовима Христине Зафировске и Ане Ивановске, са појавом позитива и негатива, светлог и тамног, иделизма кога ауторице имају о својој професији.
Боја која је присутна у ове две ауторице, доминира у радовима Кристине Хаџиеве, а линија наставља да
вибрира … рађа се из извора и враћа се у њему, као да је увек и била само то – игра бесконачности у
коначном облику, каже Хаџиева. Сликарско-вајарска инсталација, од крви и црвене боје као симбол, Маја Кировска нам показује циклични ток ствари или циклусе у људском животу, симболе хуманог и љубави.
Инсталација челичних лопта, брашна и маховине као симбол наде присутни су у радовима Марије Сотировске, која је у сталној борби са спољним светом, а такође жели да “паузира” тај циклични процес понављања. Традиционално веза у креирању фолклорног стваралаштва Татјана Ристовска нам представља кроз инсталацију слова или најчешће нам своје значење преноси порукама или цитатима познатих писаца. Зорица Зафировска, међутим, књигом и цртањем нам указује на социјална кретања и на немогућност да их реши остајући само на указивање стања.
Ако тражимо интенцију у причи, зауставићемо се на нека питања указујући на суштину човека и света свог поднебља, постављана имплицитно. Суштинска смисао Мома, коју сугеришу, треба да се тражи у домену једне виталности која држи људе у сталном постојању, која мењајући свој правац, своју смисао, ипак стално тежи да окрене човека ка светлости, као што се биљка окреће према извору живота.
Игра се наставља … круг се и даље окреће …“