Моника Мотеска и Роберт Јанкулоски (Македонија): НАТУРА МОРТА, фотографије

НАТУРА МОРТА

Уметнички језик Роберта Јанкулоског и Монике Мотеске уклапа се у проширено поље вишезначног коришћења фотографије у дисперзираним праксама израза и исказа на рецентној уметничкој сцени у Македонији. Употреба фотографије као „неаутономне” дисциплине у уметничким праксама произашла је из једног глобалног процеса у којем је дисциплинована чистоћа и аутономија појединачног уметничког медијума била напуштена са замирањем касног модеризма. Скромни почеци примене овог поступка у концептуализацији уметничког језика у Македонији датирају из друге половине осамдесетих година прошлог века, да би током деведесетих година ова пракса постала веома значајан, ако не и преовлађујући сегмент на македонској уметничкој сцени. У стању „стишавања“ аутономије медијума, ауре чисте форме, фотографија постаје енормно податна за мултипликативну примену у актуалној цивилизацијској стварности слике и визуелне репрезентације. Апликативна примена фотографије остварује се на основи различитих структура репрезентације: иконичко кондензовање и фетишизовање инстантно препознатљиве слике; деперсонализовано ширење и кружење слика у једном неекспресивном маниру и репродуктивно мултипликовање до у бескрај.
Пројекат НАТУРА МОРТА Роберта Јанкулоског и Монике Мотеске димензиониран је потпуно у маниру овакве апликативне примене фотографског медијума, користећи његове исказне перформансе са циљем стварања једног концептуалног језика. Оба аутора имају иза себе више запажених сродних пројеката у којима фотографијом стварају фрагментарне или веће наративне низове концептуализирајући различите аспекте уметничког језика и његове сложене историје, како и бројне актуелне феномене савремене стварности. Овога пута њихов заједнички интерес се фокусира на једну специфичну област уметности и њене историје, феномен жанра познат у историји уметности као мртва природа. Аутори бирају латински назив овог жанра са жељом да потенцирају његову симболичку и цивилизацијску озбиљност и значај. Али тиме престаје класичан третман овог жанра и отвара се једна суптилна игра, једно слојевито и вишезначно поигравање са основним претпоставкама као и са појединачним елементима језичке структуре које формирају иконографију жанра мртве природе. Код оба аутора примећује се зналачко алегоријско померање и иронијско детронизовање базичне иконографије овог жанра са намером да се његови елементи примене у једном измештеном али савременом контексту.
Јанкулоски, како и више пута до сада, у овом пројекту користи своје али и фотографије других аутора (старих македонских фотографа који су живели у првој половини 20. века), стварајући тако једну укрштену мешавину коју повезује идеја да се слика мртве природе може конципирати различитим поступцима и елементима документарног регистрировања стварности. У овом наративном концепту он компонује слику и исказни низ поигравајући се са гробљанским амбијентима у којима фокус ставља на положено цвеће као елеменат који симболизује живот у непосредном окружењу смрти. На то се надовезује коришћење специфичних фотографија старих мајстора са иконографијом која, стављена у контекст овог пројекта, сугерише изразито морбидне конотације (фотографија умрлог Панета Напеског и фотографија муслиманке којој се једва види део лица Зафира Ошавкова).
Моника Мотеска у свом пројекту користи један специфичан елеменат који претставља класичан иконографски знак, ако не и симбол, жанра мртве природе – мртву птицу. И у овом пројекту је примењен сродан поступак онеобичавања жанровске структуре и његових препознатљивих саставних делова. Ауторка приказује мртву препарирану птицу као да је жива и у лету, не скривајући при томе да се ради о неживој ствари. Та суптилна игра живог и мртвог, та нарација преласка од реалног до нестварног свој врхунац достиже на фотографији на којој је претстављен трансвестит у невестинској одећи. То помало морбидно мешање различих слојева стварности концептуализује игру немогућих спајања као нескривено иронизовање са класичном поставком жанра мртве природе.

Валентино Димитровски

Моника Мотеска је рођена 1971. године у Прилепу, Македонија. Дипломирала је на Факултету ликовних уметности у Скопљу 1996. године. Ради у Македонском центру за фотографију. Излагала је на многобројним самосталним и групним изложбама у Македонији, потом у Аустрији, Србији, Шведској, Грчкој, Сједињеним Америчким Државама и Јапану.

Роберт Јанкулоски је рођен 1969. године у Прилепу, Македонија. Дипломирао је на Одсеку за камеру Факултета драмских уметности у Скопљу 1996. Овај фотограф и филмски сниматељ је оснивач и директор Македонског центра за фотографију. Предаје фотографију на неколико факултета и програма у Македонији. Одржао је двадесетак самосталних изложби у Македонији, Аустрији, Бугарској и Србији. Учествовао је на великом броју групних изложби у Македонији и иностранству, међу којима су и Манифеста 1 – Европски бијенале савремене уметности у Ротердаму 1996. године и Контекст Европа (Импулс са Балкана) 2003. године у Лиону. Добитник је бројних награда за фотографију.
Контакт: robert.jankuloski@gmail.com