Оне су биле прве: Аница Савић Ребац – класична филолошкиња и историчарка филозофије, књижевница

Оне су биле прве: Аница Савић Ребац – класична филолошкиња и историчарка филозофије, књижевница

Друга трибина из циклуса Оне су биле прве/ Београд из женског угла посвећена је Аници Савић Ребац. На трибини ће бити представљени лик и дело ове филолошкиње, историчарке филозофије и књижевнице, чији је живот у целини био промоција истих оних вредности које Културни центар Београда препознаје као сопствене и на чијој афирмацији ради од свог оснивања. Као и Јелисавета Начић, којој је била посвећена прва трибина из овог циклуса, Аница Савић Ребац је једна од оних фигура из културне историје Београда и Србије чији допринос у модернизацијским процесима Београда као урбане средине, али и афирмацији универзалних вредности у српској култури, упркос томе што је огроман, данас се налази на маргини јавне свести.
На трибини учествују: Љиљана Вулетић (публицисткиња) са темом Хероина духа и љубави, Станислава Вујновић (историчарка књижевности), која ће говорити о еросу и женским гласовима у међуратном Београду, Јелена Пилиповић (историчарка књижевности и класична филолошкиња) која ће анализирати филолошко-филозофски рад Анице Савић Ребац, док ће тема Марије Петковић (есејисткиња) бити ерос и логос у поезији Анице Савић Ребац.
Други део програма је књижевно- туристичка шетња кроз Београд Анице Савић Ребац, коју ће водити Љиљана Вулетић и Бојана Ибрајтер Газибара (историчарка уметности). Шетња ће се одржати у суботу, 18. септембра, а окупљање је у 11 сати испред Културног центра Београда.
Аница Савић Ребац (1892-1953) рођена је у Новом Саду у угледној породици Милана Савића, писца и културног радника, чије је деловање, као и свих виђенијих војвођанских Срба тога доба, везано пре свега за културни круг око Матице српске. У таквом окружењу је одрасла и своју прву књижевну афирмацију, још као дете, стекла и Аница Савић. Прве песме и преводе са енглеског као дванаестогодишњакиња читала је, између осталих, Лази Костићу и Сими Матавуљу. Однегована на универзалним вредностима европске културе, она у Бечу уписује класичну филологију, коју похађа све до почетка Првог светског рата. Нема никакве сумње да атмосфера белле епоqуе у царској престоници, у којој проводи своју рану младост, учвршћује у њој хуманистичке идеале и вредности. Након рата дипломира на Филозофском факултету у Београду и запошљава се прво као супленткиња, а потом и као професорка у Трећој женској гимназији. Тада се удаје за Хасана Ребца и та љубав ће пресудно обележити њен живот. Током читаве деценије она се бави књижевним и преводилачким радом и сарађује са најумнијим Европљанима свога доба, класичним филолозима и писцима, између осталих са Томасом Маном, а 1929. године објављује збирку песама „Вечери на мору“. Након што Хасан Ребац добија премештај у Скопље, њих двоје тамо бораве све до почетка Другог светксог рата. То је деценија њеног најинтензивнијег бављења класичном филологијом, филозофијом и тумачењем књижевности, када објављује своју дисертацију „Предплатонска еротологија“, као и неке од својих најзначајнијих студија: „Гетеов хеленизам“, „Љубав у филозофији Спинозиној“, „Мистична и трагична мисао код Грка“ и „Платонска и хришћанска љубав“. Почетком Другог светског рата са мужем се враћа у Београд, где остају све до своје смрти. После рата излазе њене студије о Његошу и „Лучи микрокозма“, које до данас остају међу најинспиративнијим тумачењима овог нашег класичног песника. Хасан Ребац умире 1953. године, а само неколико месеци након њега, Аница Савић Ребац узима себи живот. Ставивши љубав према Хасану изнад свих других вредности, она одбацује научни успех и признање, који јој долазе на самом крају каријере.
Успомену на Аницу Савић Ребац чували су пре свега њени студенти међу којима су Даринка Зличић, Љиљана Црепајац, Радмила Шајковић, Јован Ћулум и други.