Своје књиге представљају: Павле Зелић, Последња велика авантура,Иван Антић, Тонус и Исидора Веселиновић, Еверзија
За ново коло Прве књиге Матице српске може се рећи да доноси нов сензибилитет у српску прозу. Три млада и широј књижевној јавности потпуно непозната аутора свој књижевни пут започињу далеко од актуелних поетичких подела и разрачунавања.
Иван Антић је несумњиво један од најталентованијих приповедача који су се појавили у српској књижевности у текућој деценији. Привидно реалистичне, свакодневне ситуације, очишћене од било каквих просторно-временских одредница, заправо се доживљавају као „романи у малом“. Савршеном језичком прецизношћу Антић успева да различита егзистенцијална искуства уздигне до равни симбола и стално актуелних питања/проблема.
Исидора Веселиновић у својој првој књизи предочава период одрастања и првих комплексних емотивних искустава у не увек пријатном урбаном окружењу. Као припадница генерације коју у поп култури обележава емо-покрет, Веселиновићева доноси управо тај сензибилитет, сасвим нов у досадашњој српској прози. Приповедачки субјекти њених прича, с једне стране крхка бића, а са друге стране проницљива и оштра, покушавају да пронађу сопствени идентитет у свету, у који су бачени, лутајући између ових крајности.
Широк тематско-мотивски, али и стилско-жанровски опсег прозе Павла Зелића, углавном се уобличава око етичке вертикале детињства, оне која подразумева јасну поделу на добро и зло. Зелић своју поетику пре свега гради на стрипу, (научној) фантастици и сродним поп-културним жанровима, чинећи вредан напор да српској књижевности, традиционално негостољубивој према овим областима, донесе још једну, модерну перспективу.
Одломке из књига читају и о њима говоре аутори Павле Зелић, Иван Антић и Исидора Веселиновић; модератор Марјан Чакаревић.