ПАЖЊА-КРИТИКА!?: како и шта је писано о београдским октобарским салонима

Учесници: Александра Мирчић, Гордана Добрић, Александра Естела Бјелица Младеновић и Радоња Лепосавић, приређивачи

Публикација коју су за јубиларни 50. Октобарски салон приредили Александра Мирчић, Гордана Добрић, Александра Естела Бјелица Младеновић и Радоња Лепосавић, уредник, тиче се стручних осврта, критика и писања о овој највећој и најзначајнијој ликовној манифестацији код нас. Током трајања Салона у Фоајеу Дворане Културног центра ће поред промоције књиге која на 500 страна презентује 167 критика, 75 критичара, исцрпну библиографију, хронологију важнијих догађаја, коментаре и резимее на енглеском, бити организован и разговор на ову тему у којем ће учествовати истакнути београдски ликовни критичари, теоретичари и историчари уметности, уметници, професори и новинари.

Има неке чудне сличности између Октобарског салона и критике Октобарског салона – као да пате од истих болести. Као што Октобарски салон, из разумљивих разлога, није могао а често ни желео да буде одраз свих оних највиталнијих и најактуелнијих збивања у нашој савременој уметности, тако ни критика није могла, а ни желела, да се појединим питањима озбиљније бави, а може се лако догодити да неки процеси које данас са презиром посматрамо, не реагујући, сутра буде камен спотицања.
Василије Б. Сујић, Уметност, 51, Београд 1977

Кад се будемо дистанцирали од дневних, кулоарских и форумских страсти, када будемо почели да мислимо – да се мало патетично изразим – историсјку мисао, уочићемо да смо, путем досадашњих Салона, давали службену дезинформацију о лику српске уметности. Хоће ли због тога неко црвенети пред историјом, пред поколењима?
Коста Васиљковић, Уметност, 56, Београд, 1977

Пре извесног времена, Гордана Добрић, Александра Мирчић, Александра Естела Бјелица Младеновић и ја почели смо да радимо на овој књизи, знајући с којим ћемо се све проблемима сусрести. Било нам је одмах јасно да резултатом нећемо моћи бити богзна како задовољни, али смо – мислим сви – рачунали на неко задовољство у раду, на бартовско задовољство у тексту, на задовољство у читању критика октобарских салона. Међутим, убрзо нам се показало да ће тог задовољства бити много мање него што смо очекивали. Згромила нас је унформисаност, хипнотизовало нас је понављање, обезвољила бескрајност и јаловост….Били смо изгубљени у времену, без путоказа, лутали смо међу октобрима не знајући више где смо. И свако мало смо се враћали основној информацији са званичног сајта Октобарског салона, да бисмо дошли к себи и сетили се „шта ми то радимо:
Октобарски салон је репрезентативна манифестација остварења из области визуелних уметности у Србији, чији је оснивач и покровитељ Град Београд.
Основан је 1960. године као изложба најбољих остварења из области ликовних уметности, да би 1967. године постао значајна смотра актуелних токова и у примењеној уметности. Својом традицијом дугом четири деценије, Октобарски салон представља значајан сегмент у проучавању модерне српске уметности друге половине 20. века. Салон је постао референтна тачка српске културе, репрезентативна смотра стваралаца у области визуелних уметности и велика ауторска изложба чији су селектори и кустоси стручњаци у овој области. Током своје историје мењао је концепцију и облике организовања, али је остао снажан изазов креативној свести.
О концепцији Салона одлучује Савет састављен од признатих стручњака у области визуелних уметности (историчара уметности, ликовних критичара и уметника), који именује Град Београд. Савет Салона бира Жири, који додељује три равноправне награде за најбоља остварења на Салону.
Од 2001. године именује се уметнички директор који предлаже концепт Салона.

Октобарски салон је до 2005. године био манифестација која је представљала искључиво уметничку сцену у Србији и Цној Гори. У жељи да Октобарски салон успостави потпунији дијалог са међународном уметничком сценом, Град Београд и Савет определили су се за међународни карактер будућих Октобарских салона. Промена концепта и структуре Салона имају велики значај за развој ове најстарије и најзначајније ликовне манифестације у Београду. Београд се тиме уписао у међународни календар уметничких дешавања, а домаћа сцена је оживела могућношћу заједничког излагања и непосредног упоређивања са међународним уметничким токовима и продукцијом.
А задовољство? Па било га је, али више у усменим анегдотама….

Радоња Лепосавић, из предговора књиге ПАЖЊА-КРИТИКА!?, издавач Културни центар Београда, Београд 2009