Tema: SANJARENJE USRED PROLEĆNIH RADOVA – POEZIJA ALEKSANDRA RISTOVIĆA
LJUBAV
Ne mogu nas dohvatiti ni vreme pred kojim uzmičemo
sa užasom u očima, ne osvrnuvši se,
ni neme životinje, ni talasi,
ni noge nevidljivih jahača, ni koprive.
Ali siđite vi kojima
dobacujem poljubac kroz prozor već blizu svetlosti,
ugušeni na pragu, zaustavljeni
jednim zviždukom, velikim lampama leta.
Sačekujući naš povratak hvatate se za ruke,
ne osetivši da opasnost može naići sa bilo koje strane;
trčite jedni drugima u susret, osmehujte se
zbunjeni od prvog dodira dok doručkujete udvoje.
One ruže ispaljene u vazduh, ona
zvona u dolini, šaptanje, dodir rublja,
slike koje doživljavamo ponovo, prisustvo
mora koje se udvaja, koraka koje sustižemo.
Iz knjige Sunce jedne sezone, Nolit, Beograd, 1959.
Na kraju meseca i ciklusa posvećenog Aleksandru Ristoviću jedna pesma sa početka i sa glavnim motivom njegovog pevanja.