Tema. SANJARENJE USRED PROLEĆNIH RADOVA – POEZIJA ALEKSANDRA RISTOVIĆA
PA KRENI NAJZAD TIM ZAVOJITIM STEPENIŠTEM
Pa kreni najzad tim zavojitim stepeništem
držeći izute cipele u jednoj ruci,
dok drugom nosiš božju svetiljku.
Uveravam te da nema nikog gore,
sem jedne sove iznad napuklih vrata.
Neće se ni pomeriti kad joj prineseš svetiljku.
Neka te ne iznenadi iznenadan
miris ljubičica u zamagljenoj odaji.
Uzalud ćeš pokušavati da ih pronađeš premećući predmete.
Ne skidaj s lica detinjast osmeh,
koji prikriva ono što uistinu osećaš:
strah (sem radoznalosti) i nedoumicu, naravno.
Ostani gore neko vreme
kraj polomljenog ogledala, starinskih udžbenika
i igračaka čiji su vlasnici sad starci i starice, ili su već mrtvi.
30. oktobar 1993.
Iz knjige Pesme 1984-1994, Nolit, Beograd, 1995.
Spajanje motiva detinjstva sa motivima starosti i kraja života, karakteristično za Ristovićevu poeziju.