Tema. SANJARENJE USRED PROLEĆNIH RADOVA – POEZIJA ALEKSANDRA RISTOVIĆA
15
Nemoj odugovlačiti, ti, smrti, gledajući me kroz rešetke,
toliko udaljena kao da se nikad nećemo naći oči u oči;
izmakao sam ti u najboljim godinama ostavljajući ti gluvu starost,
usta koja ne krvare od ujeda i telo među večernjim senkama.
Zateći ćeš me drugog dana i u drugojačijim okolnostima
kad te ne očekujem za stolom ili na vetrovitom drumu,
biću dovoljno mudar da učinim snošljivim tih nekoliko trenutaka
kada mi se ukaže tvoj nepodoban oblik u stvarima koje ne poznajem.
Da li si ti žena čija mesnata usta volim,
da li si ti brežuljak u detinjim snovima gde se dodirnusmo pre nego što smo rekli «da» jedno drugom,
da li si ti rashlađena čaša sa otiskom moja četiri prsta,
da li si ti blesak i prazno okretanje točka na prevrnutim dvokolicama?
Ne postoji sećanje na tebe niti tvoj tačan opis
i moguće je da te oličava sve što je unaokolo i u čije se slike odevaš;
hrana za pse, bič, senka čizama i lepet krila
tek su puko nagađanje na koje, evo, pristajem, u nedoumici.
Iz knjige O putovanju i smrti, Nolit, Beograd, 1976.
U brojnim pesmama u kojima se bavi motivom smrti, Ristović tu smrt uvek predstavlja preko konkretnih čulnih slika. Za one koji hoće dalje da idu, uvek postoji i metafizički plan u drugom ili trećem sloju pesme.
Pesmu za ovaj dan izabrao je pesnik Bojan Vasić.