Тема. САЊАРЕЊЕ УСРЕД ПРОЛЕЋНИХ РАДОВА – ПОЕЗИЈА АЛЕКСАНДРА РИСТОВИЋА
15
Немој одуговлачити, ти, смрти, гледајући ме кроз решетке,
толико удаљена као да се никад нећемо наћи очи у очи;
измакао сам ти у најбољим годинама остављајући ти глуву старост,
уста која не крваре од уједа и тело међу вечерњим сенкама.
Затећи ћеш ме другог дана и у другојачијим околностима
кад те не очекујем за столом или на ветровитом друму,
бићу довољно мудар да учиним сношљивим тих неколико тренутака
када ми се укаже твој неподобан облик у стварима које не познајем.
Да ли си ти жена чија месната уста волим,
да ли си ти брежуљак у детињим сновима где се додирнусмо пре него што смо рекли «да» једно другом,
да ли си ти расхлађена чаша са отиском моја четири прста,
да ли си ти блесак и празно окретање точка на преврнутим двоколицама?
Не постоји сећање на тебе нити твој тачан опис
и могуће је да те оличава све што је унаоколо и у чије се слике одеваш;
храна за псе, бич, сенка чизама и лепет крила
тек су пуко нагађање на које, ево, пристајем, у недоумици.
Из књиге О путовању и смрти, Нолит, Београд, 1976.
У бројним песмама у којима се бави мотивом смрти, Ристовић ту смрт увек представља преко конкретних чулних слика. За оне који хоће даље да иду, увек постоји и метафизички план у другом или трећем слоју песме.
Песму за овај дан изабрао је песник Бојан Васић.