Tema: SANJARENJE USRED PROLEĆNIH RADOVA – POEZIJA ALEKSANDRA RISTOVIĆA
SJAJ I JAD IZVESNIH ČINJENICA
Neki dečak, lep ko pena i nestalan
ko ona, gledajući često šta to činim,
pokušava da i sam napiše pesmu.
No o čemu će do o mesečini, moru
koje nikad video nije, o noći
koja uliva strah u kosti i mrtvima a kamoli njemu.
Rekoh mu da piše o onima koje gleda
svakodnevno i poznaje, o materi mu, hromoj sestri,
ili o ocu koji ne izbija iz divlje krčme.
Pa o sebi, o knjigama koje čita ili
o onom što čini u nužniku zagledan
u sličicu neke debele gospe bez grudnjaka, i tako dalje.
Muislim da me nije razumeo i da mu se učinilo
da mu se podsmevam, umesto da hvalim
velelepnu temu njegovih stihova: buru na moru i krik galebova.
I da će mu biti potreban čitav život
dok uzmogne pretakati u stihove
to što obično nazivamo život: sjaj i jad naših činjenica.
28. juni 1992.
Iz knjige Pesme 1984-1994, Nolit, Beograd, 1995.
Ova „priča“ može se razumeti kao autopoetički iskaz Aleksandra Ristovića.
Bojan Vasić – Šta znači čitati Aleksandra Ristovića
Šta znači čitati Aleksandra Ristovića? Jedna od stvari koje se nameću pri ozbiljnijem bavljenju jednostavnom složenošću njegovih pesama je i potreba za redefinisanjem navika sopstvenog čitanja, bacanje jednog pogleda iskosa na stanje u srpskoj poeziji druge polovine dvadesetog veka. Potreba da se izbegne uobičajna potraga za sličnošću/razlikom sa kritičarski već ustaljenim pesničkim paradigmama, da se definisanjem i klasifikacijom, popisivanjem «ristovićevskih» motiva i postupaka odrede posebno mesto i identitet ove poezije u tom, pretpostavljenom, sistemu. Put koji je autor prešao u svojim tekstovima, način na koji je taj put ispisan, kroz stalnu samoproblematizaciju i usložnjavanje, pokazuje se kao nezavršen, kao nezavršiv. Štaviše, takav se put ne čita kao nešto parcijalno, ostvareno tek u koordinatama pesnikove poetike, već kao ono konstitutivno i za poeziju uopšte.
Da li je Ristović veliki pesnik? Susret sa takvim autorom uvek pretpostavlja autentično postavljena pitanja o vrednostima, pitanja o mogućnosti konstituisanja identiteta subjekta i zajednice, o odnosu prema slobodi, o (ne)postojanju apsoluta i moći samog (pesničkog) jezika. Ristovićeva poezija sa ovim pitanjima gradi složen i dosledno protivrečan odnos, kroz stalno prihvatanje njihovog postavljanja i istovremeno relativizovanje sopstvene pozicije. Ristović polako, istrajno gradi svoju jednostavnu disperziju značenja, stvarujući, naročito u poslednjim zbirkama, svet paradoksalan i nenametljiv, običan i nadrealan. Ispisivanjem fragmentizovane poeme pomoću klasičnih obrazaca, služenjem metaforom i simbolima, apostrofom i ironijom kao predmetima za svakodnevnu upotrebu, postavljanjem predmetnog, malog i svakodnevnog na mesto apstraktnog i svetog, zamenjuju se perspektive onog što je gore i onog što je dole, bez istovremenog lamenta nad nemogućnšću utemeljenja identiteta u tako izokrenutom svetu, ali ne ostajući, takođe, ni u prostorima (komplementarne) ciničke zajedljivosti.
Čini se da je Aleksandar Ristović uspeo da, svojom pesničkom strategijom, na dobar način postavi ova pitanja, ne dajući pri tome na njih odgovore, puštajući jezik da kroz svoju neprekidnu igru uvek iznova progovara o sjaju i jadu sopstvenih činjenica, ispunivši onu prazninu, prepoznatu već u prvim Popinim i Pavlovićevim knjigama, «nekim stookim sećanjem, kome izmiču/ raspored slika/ ili celina slike».
Beleška:
Mladi pesnik Bojan Vasić je napisao ovu belešku o Ristovićevoj poeziji, specijalno za projekat Pesma na dan.
Bojan Vasić (1985):
Apsolvent na grupi za srpsku i svetsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu.
Dobitnik nagrade „Mladi Dis“ za 2009. godinu. Knjiga pesama: Srča (2009).