Pesma na dan – Aleksandar Ristović

09.05.2010, 15:38.
blank-image

Tema: SANJARENJE USRED PROLEĆNIH RADOVA – POEZIJA ALEKSANDRA RISTOVIĆA

TUGA

Malo pseto hoda između sve samog cveća u seoskom dvorištu,
sunce mu je s desne strane, a s leve osinjak i ljute zolje;
iz kuće dolaze čas tihi čas povišeni glasovi,
ali glas moje bake posve je tih da se gotovo i ne čuje.

Šumi okolno drveće, jasika i plamenac došaptavaju se s anđelima,
a anđeli su negde gore, više dimnjaka sasvim sigurno, a možda i više;
vrata na kući sad su otvorena, vidi se poluodeven čovek
koji čita Platona, i njegov nećak koji govori sam sa sobom o drveću i anđelima.

Onim putem što vodi uz brdo kreće se mala povorka,
jedni nose ljubičice u džepu, drugima su one između prstiju i kraj nosa,
tamo napred, ispred ljudi, su drvena kola i kovčeg
s pokojnikom, koji sve vidi i čuje, ali ne govori.

Uskoro ćemo videti sneg najpre pred tuđim vratima,
a onda i tamo gde smo ga vazda očekivali: preko svetlog travnjaka;
pahulje lete u lice nekoj ženi što je samo u roze haljini
dok se spušta niz breg na dečjim saonama i izgovara ove stihove.

Gledamo u zaklanog prasca, vadimo mu srce i bubrege,
baka pevuši u snu neku pesmicu o Isusu i njegovim nevoljama;
oseća se jak miris dima, pa miris svetog cveća u porculanskom tanjiru.
Smejemo se samo sebi u lica koja sad krasi nesvakidašnje rumenilo.

Iz knjige Hladna trava, Matica srpska, Novi Sad, 1994.

«Skloni smo da precenjujemo vrednost pesništva u onom smislu u kome bi ono bilo veće vrednosti nego što jeste. U izvesnom značenju, pesme nekog pesnika traju dok mogu inspirisati druge pesnike.» (Mali eseji, 1995.)

Bojan Vasić – Šta znači čitati Aleksandra Ristovića

Šta znači čitati Aleksandra Ristovića? Jedna od stvari koje se nameću pri ozbiljnijem bavljenju jednostavnom složenošću njegovih pesama je i potreba za redefinisanjem navika sopstvenog čitanja, bacanje jednog pogleda iskosa na stanje u srpskoj poeziji druge polovine dvadesetog veka. Potreba da se izbegne uobičajna potraga za sličnošću/razlikom sa kritičarski već ustaljenim pesničkim paradigmama, da se definisanjem i klasifikacijom, popisivanjem «ristovićevskih» motiva i postupaka odrede posebno mesto i identitet ove poezije u tom, pretpostavljenom, sistemu. Put koji je autor prešao u svojim tekstovima, način na koji je taj put ispisan, kroz stalnu samoproblematizaciju i usložnjavanje, pokazuje se kao nezavršen, kao nezavršiv. Štaviše, takav se put ne čita kao nešto parcijalno, ostvareno tek u koordinatama pesnikove poetike, već kao ono konstitutivno i za poeziju uopšte.
Da li je Ristović veliki pesnik? Susret sa takvim autorom uvek pretpostavlja autentično postavljena pitanja o vrednostima, pitanja o mogućnosti konstituisanja identiteta subjekta i zajednice, o odnosu prema slobodi, o (ne)postojanju apsoluta i moći samog (pesničkog) jezika. Ristovićeva poezija sa ovim pitanjima gradi složen i dosledno protivrečan odnos, kroz stalno prihvatanje njihovog postavljanja i istovremeno relativizovanje sopstvene pozicije. Ristović polako, istrajno gradi svoju jednostavnu disperziju značenja, stvarujući, naročito u poslednjim zbirkama, svet paradoksalan i nenametljiv, običan i nadrealan. Ispisivanjem fragmentizovane poeme pomoću klasičnih obrazaca, služenjem metaforom i simbolima, apostrofom i ironijom kao predmetima za svakodnevnu upotrebu, postavljanjem predmetnog, malog i svakodnevnog na mesto apstraktnog i svetog, zamenjuju se perspektive onog što je gore i onog što je dole, bez istovremenog lamenta nad nemogućnšću utemeljenja identiteta u tako izokrenutom svetu, ali ne ostajući, takođe, ni u prostorima (komplementarne) ciničke zajedljivosti.
Čini se da je Aleksandar Ristović uspeo da, svojom pesničkom strategijom, na dobar način postavi ova pitanja, ne dajući pri tome na njih odgovore, puštajući jezik da kroz svoju neprekidnu igru uvek iznova progovara o sjaju i jadu sopstvenih činjenica, ispunivši onu prazninu, prepoznatu već u prvim Popinim i Pavlovićevim knjigama, «nekim stookim sećanjem, kome izmiču/ raspored slika/ ili celina slike».

Beleška:
Današnju pesmu odabrao je mladi pesnik Bojan Vasić. Za ovu priliku Vasić je priredio i komentar: Ristovića njim samim. Takođe, Vasić je napisao i belešku o Ristovićevoj poeziji, specijalno za projekat Pesma na dan.

Bojan Vasić (1985):
Apsolvent na grupi za srpsku i svetsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu.
Dobitnik nagrade „Mladi Dis“ za 2009. godinu. Knjiga pesama: Srča (2009).

Loading...