Tema: SANJARENJE USRED PROLEĆNIH RADOVA – POEZIJA ALEKSANDRA RISTOVIĆA
ISTORIJA I LEGENDE
Legende daju smisao bilo kome od onih časova koje smo odabrali,
one su vazda u onom što smo činili ili što ćemo tek činiti,
one ostavljaju posledice bez dokaza i svaki dokaz lišavaju preimućstva posledice.
Istorija stavlja zrno po zrno na razastrt sto deleći ih prema njihovoj veličini i obliku,
ona vodi zapisnik, raspolaže kartotekama, stavlja potpis ispod teksta,
ona dovodi u vezu dva pojma i iz njih oslobađa treći koji sadrži oba kao i ono što preostane.
Legenda je lepa gospa koja se krije pod somotnim ogrtačem,
legenda je manastirski đak koji nedeljom ostaje u čitaonici,
legenda je čovek bez zvanja, bez imetka i putnih isprava, a uz to još i nevidljiv.
Istorija je žena koja gunđa, popuje i zanoveta u kući,
istorija je momak sušičav, usamljen i trpeljiv jedino prema sebi,
istorija je onaj gospodin u cvikerima, sa podignutim prstom i koji ukazuje na činjenice.
Legenda je neko devojče koje nas vodi u stranu i šapuće nam na uvo,
legenda je sisata seljanka što puši, pije i vodi ljubav sa gostima,
legenda je dete neodređenog pola što stoji za vratima i prisluškuje razgovor.
Istorija i legenda drže se zajedno kao dve sestre,
jedna posluje u kuhinji, druga provetrava odaju i glača nameštaj,
jedna drži svetiljku stojeći uza čitača, druga mu okreće stranicu noćne knjige.
Iz knjige Nigde nikog, Nolit, Beograd, 1982.
«Pesnik…pribegava tom očijukanju sa prošlošću, uzimajući na sebe trud koji nije ni malen ni beznačajan, ali suženog je dometa i usporenog dejstva.» (Mali eseji, 1995.)
Bojan Vasić – Šta znači čitati Aleksandra Ristovića
Šta znači čitati Aleksandra Ristovića? Jedna od stvari koje se nameću pri ozbiljnijem bavljenju jednostavnom složenošću njegovih pesama je i potreba za redefinisanjem navika sopstvenog čitanja, bacanje jednog pogleda iskosa na stanje u srpskoj poeziji druge polovine dvadesetog veka. Potreba da se izbegne uobičajna potraga za sličnošću/razlikom sa kritičarski već ustaljenim pesničkim paradigmama, da se definisanjem i klasifikacijom, popisivanjem «ristovićevskih» motiva i postupaka odrede posebno mesto i identitet ove poezije u tom, pretpostavljenom, sistemu. Put koji je autor prešao u svojim tekstovima, način na koji je taj put ispisan, kroz stalnu samoproblematizaciju i usložnjavanje, pokazuje se kao nezavršen, kao nezavršiv. Štaviše, takav se put ne čita kao nešto parcijalno, ostvareno tek u koordinatama pesnikove poetike, već kao ono konstitutivno i za poeziju uopšte.
Da li je Ristović veliki pesnik? Susret sa takvim autorom uvek pretpostavlja autentično postavljena pitanja o vrednostima, pitanja o mogućnosti konstituisanja identiteta subjekta i zajednice, o odnosu prema slobodi, o (ne)postojanju apsoluta i moći samog (pesničkog) jezika. Ristovićeva poezija sa ovim pitanjima gradi složen i dosledno protivrečan odnos, kroz stalno prihvatanje njihovog postavljanja i istovremeno relativizovanje sopstvene pozicije. Ristović polako, istrajno gradi svoju jednostavnu disperziju značenja, stvarujući, naročito u poslednjim zbirkama, svet paradoksalan i nenametljiv, običan i nadrealan. Ispisivanjem fragmentizovane poeme pomoću klasičnih obrazaca, služenjem metaforom i simbolima, apostrofom i ironijom kao predmetima za svakodnevnu upotrebu, postavljanjem predmetnog, malog i svakodnevnog na mesto apstraktnog i svetog, zamenjuju se perspektive onog što je gore i onog što je dole, bez istovremenog lamenta nad nemogućnšću utemeljenja identiteta u tako izokrenutom svetu, ali ne ostajući, takođe, ni u prostorima (komplementarne) ciničke zajedljivosti.
Čini se da je Aleksandar Ristović uspeo da, svojom pesničkom strategijom, na dobar način postavi ova pitanja, ne dajući pri tome na njih odgovore, puštajući jezik da kroz svoju neprekidnu igru uvek iznova progovara o sjaju i jadu sopstvenih činjenica, ispunivši onu prazninu, prepoznatu već u prvim Popinim i Pavlovićevim knjigama, «nekim stookim sećanjem, kome izmiču/ raspored slika/ ili celina slike».
Beleška:
Današnju pesmu odabrao je mladi pesnik Bojan Vasić. Za ovu priliku Vasić je priredio i komentar: Ristovića njim samim. Takođe, Vasić je napisao i belešku o Ristovićevoj poeziji, specijalno za projekat Pesma na dan.
Bojan Vasić (1985):
Apsolvent na grupi za srpsku i svetsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu.
Dobitnik nagrade „Mladi Dis“ za 2009. godinu. Knjiga pesama: Srča (2009).