Тема: САЊАРЕЊЕ УСРЕД ПРОЛЕЋНИХ РАДОВА – ПОЕЗИЈА АЛЕКСАНДРА РИСТОВИЋА
ПРИРОДНОСТИ
Ја певам о многим стварима за које мислим да јесу,
то су, на пример: поља у сутону или поља ујутру,
тела младића који се веру и чврсто стоје високо у ваздуху,
јабуков цвет на длану моје руке коме приносим ухо.
Ја хоћу да унесем у песму оно
што ослушкујем напољу док се обара дрвеће,
пролетање свитаца изнад плавичасте шуме
и човека који лежи са птицом на рукаву.
Ја ослушкујем многе песме, али их ви не чујете,
ја стављам лице међу шаке и вичем, ал` ви доручкујете под липама.
На три стотине метара од вас су покопани сељаци,
на три стотине метара од вас клечим у трави и подсмевам се.
Моје лице као блед листић дрхти у ваздуху
где су куће, реке, огњишта и вода која искрсава.
Ја одлазим даље невероватно спокојан,
потпуно одговоран пред свим елементима Природе.
Из књиге изабраних песама Мириси и гласови, СКЗ, Београд, 1995.
«Песник фрагментарног, фрагментаран својим начелима — песник је данашњег света који му даје право да говори, али га и не слуша.» (Мали есеји, 1995.)
Бојан Васић – Шта значи читати Александра Ристовића
Шта значи читати Александра Ристовића? Једна од ствари које се намећу при озбиљнијем бављењу једноставном сложеношћу његових песама је и потреба за редефинисањем навика сопственог читања, бацање једног погледа искоса на стање у српској поезији друге половине двадесетог века. Потреба да се избегне уобичајна потрага за сличношћу/разликом са критичарски већ устаљеним песничким парадигмама, да се дефинисањем и класификацијом, пописивањем «ристовићевских» мотива и поступака одреде посебно место и идентитет ове поезије у том, претпостављеном, систему. Пут који је аутор прешао у својим текстовима, начин на који је тај пут исписан, кроз сталну самопроблематизацију и усложњавање, показује се као незавршен, као незавршив. Штавише, такав се пут не чита као нешто парцијално, остварено тек у координатама песникове поетике, већ као оно конститутивно и за поезију уопште.
Да ли је Ристовић велики песник? Сусрет са таквим аутором увек претпоставља аутентично постављена питања о вредностима, питања о могућности конституисања идентитета субјекта и заједнице, о односу према слободи, о (не)постојању апсолута и моћи самог (песничког) језика. Ристовићева поезија са овим питањима гради сложен и доследно противречан однос, кроз стално прихватање њиховог постављања и истовремено релативизовање сопствене позиције. Ристовић полако, истрајно гради своју једноставну дисперзију значења, стварајући, нарочито у последњим збиркама, свет парадоксалан и ненаметљив, обичан и надреалан. Исписивањем фрагментизоване поеме помоћу класичних образаца, служењем метафором и симболима, апострофом и иронијом као предметима за свакодневну употребу, постављањем предметног, малог и свакодневног на место апстрактног и светог, замењују се перспективе оног што је горе и оног што је доле, без истовременог ламента над немогућншћу утемељења идентитета у тако изокренутом свету, али не остајући, такође, ни у просторима (комплементарне) циничке заједљивости.
Чини се да је Александар Ристовић успео да, својом песничком стратегијом, на добар начин постави ова питања, не дајући при томе на њих одговоре, пуштајући језик да кроз своју непрекидну игру увек изнова проговара о сјају и јаду сопствених чињеница, испунивши ону празнину, препознату већ у првим Попиним и Павловићевим књигама, «неким стооким сећањем, коме измичу/ распоред слика/ или целина слике».
Белешка:
Данашњу песму одабрао је млади песник Бојан Васић. За ову прилику Васић је приредио и коментар: Ристовића њим самим. Такође, Васић је написао и белешку о Ристовићевој поезији, специјално за пројекат Песма на дан.
Бојан Васић (1985):
Апсолвент на групи за српску и светску књижевност Филолошког факултета у Београду.
Добитник награде „Млади Дис“ за 2009. годину. Књига песама: Срча (2009).