Tema: SANJARENJE USRED PROLEĆNIH RADOVA – POEZIJA ALEKSANDRA RISTOVIĆA
JABUKA U GOSTIONICI
Prinosim jabuku licu,
osećam kako mi plamičak njenog mirisa ulazi u nozdrve,
i dok je delim na tanke kriške
tanjir je pun inja.
Sedim za stolom pod prvobitnim drvetom
i gledam one koji su do juče bili ovde,
imam jabuku u ruci,
imam polovinu jabuke,
zalogaj,
na kraju nemam ni toliko.
I neka sjajna rečenica kao svetao končić
Stiže do mojih usta pravo iz utrobe:
Nastaje opet jabuka
sa rumenilom, mirisom i prozračnim tkivom,
sa semenkama koje se vide spolja,
ne Jabuka saznanja,
nego istinit oblik, iscureo između razmaknutih prstiju
doslovce u večnost.
Iz knjige Ta poezija, Nolit, Beograd, 1979.
Jovan Hristić je ovako komentarisao Ristovićevu poeziju: „Aleksandar Ristović ima dar i ima smelosti da piše o onom o čemu drugi pesnici obično ćute. Ovo „mnogi drugi pesnici“ treba shvatiti sasvim ograničeno: jer, ne smemo zaboraviti, klasični pesnici kao Simonid, Katul ili Propercije pisali su baš i o tim neuhvatljivim ozarenjima u naizgled najobičnijim stvarima.“