Тема: САЊАРЕЊЕ УСРЕД ПРОЛЕЋНИХ РАДОВА – ПОЕЗИЈА АЛЕКСАНДРА РИСТОВИЋА
ЈАБУКА У ГОСТИОНИЦИ
Приносим јабуку лицу,
осећам како ми пламичак њеног мириса улази у ноздрве,
и док је делим на танке кришке
тањир је пун иња.
Седим за столом под првобитним дрветом
и гледам оне који су до јуче били овде,
имам јабуку у руци,
имам половину јабуке,
залогај,
на крају немам ни толико.
И нека сјајна реченица као светао кончић
Стиже до мојих уста право из утробе:
Настаје опет јабука
са руменилом, мирисом и прозрачним ткивом,
са семенкама које се виде споља,
не Јабука сазнања,
него истинит облик, исцурео између размакнутих прстију
дословце у вечност.
Из књиге Та поезија, Нолит, Београд, 1979.
Јован Христић је овако коментарисао Ристовићеву поезију: „Александар Ристовић има дар и има смелости да пише о оном о чему други песници обично ћуте. Ово „многи други песници“ треба схватити сасвим ограничено: јер, не смемо заборавити, класични песници као Симонид, Катул или Проперције писали су баш и о тим неухватљивим озарењима у наизглед најобичнијим стварима.“