Tema: SANJARENJE USRED PROLEĆNIH RADOVA – POEZIJA ALEKSANDRA RISTOVIĆA
NEKO RAZLIČIT OD NAS I SLIČAN NAMA
Sad on hoda kao da mu je voda u cipeli,
drhturi, onako visok, skoro bez oslonca,
misli jedino o suštini svog jada.
Uskoro ga nećemo gledati:
ući će u neku kuću, posve ličnu,
motriće on nas, ne mi njega.
Kroz malen prozor, ispod samog krova,
gde su zvezde uistinu zvezde, i gde
sunce greje svoju ruku na sopstvenom sjaju.
A možda ga ni videli nismo,
nego je taj čovek slika
koju pokušavamo da stvorimo o sebi.
Ni makac od našeg ogledala,
odeveni sad u purpur i svilu,
sad u odeću kakvog siromaha.
Iz knjige Svetiljka za Ž. Ž. Rusoa, Nolit, Beograd, 1995.
Knjiga Svetiljka za Ž. Ž. Rusoa je jedna od tri dovršene knjige koje su ostale iza Aleksandra Ristovića. I u naslovu ove pesme, kao i u samoj pesmi upravo se nalazi specifična univerzalnost koja karakteriše Ristovićevu poeziju i poetiku. Ono što je naše i tu pored nas, a što nismo mi; u ovom životu, na ovom svetu.“