Тема: САЊАРЕЊЕ УСРЕД ПРОЛЕЋНИХ РАДОВА – ПОЕЗИЈА АЛЕКСАНДРА РИСТОВИЋА
НЕКО РАЗЛИЧИТ ОД НАС И СЛИЧАН НАМА
Сад он хода као да му је вода у ципели,
дрхтури, онако висок, скоро без ослонца,
мисли једино о суштини свог јада.
Ускоро га нећемо гледати:
ући ће у неку кућу, посве личну,
мотриће он нас, не ми њега.
Кроз мален прозор, испод самог крова,
где су звезде уистину звезде, и где
сунце греје своју руку на сопственом сјају.
А можда га ни видели нисмо,
него је тај човек слика
коју покушавамо да створимо о себи.
Ни макац од нашег огледала,
одевени сад у пурпур и свилу,
сад у одећу каквог сиромаха.
Из књиге Светиљка за Ж. Ж. Русоа, Нолит, Београд, 1995.
Књига Светиљка за Ж. Ж. Русоа је једна од три довршене књиге које су остале иза Александра Ристовића. И у наслову ове песме, као и у самој песми управо се налази специфична универзалност која карактерише Ристовићеву поезију и поетику. Оно што је наше и ту поред нас, а што нисмо ми; у овом животу, на овом свету.“