Tema. SANJARENJE USRED PROLEĆNIH RADOVA – POEZIJA ALEKSANDRA RISTOVIĆA
TVOJ GLAS
Okrenut zmiji, okrenut gluvoj beloj vodi
u prolećnim večerima na tamnoj verandi.
Laku noć, devojko, ali probudi me sa suncem
ali ostavi dva prozora u strašnom vrtu.
Ja sanjam tamnicu u koju si zatvorena
ja vidim moje oko u tvojim nežnim rukama.
I ptica koja nosi u kljunu zrno grožđa
i vetar koji mi vraća moje emocije.
Ali suze ruža odlaze svojim majkama
i belo bilje raste prema mesecu
ali grane jabuka imaju moje srce
tamo gde je svitanje tvojih lepih bedara.
Ja hodam kroz mrtvačnice cveća prema predelu
u kome čujem tvoj glas, tvoje sanjarenje,
Ja imam telo velikog drveća
idući stazom pepela kraj unakaženih venjaka.
Iz knjige Ime prirode, Bagdala, Kruševac, 1962.
Neobična interpunkcija koja postoji u ovoj pesmi potvrđuje tezu o otvorenosti prema eksperimentu ranog Ristovića.