Тема. САЊАРЕЊЕ УСРЕД ПРОЛЕЋНИХ РАДОВА – ПОЕЗИЈА АЛЕКСАНДРА РИСТОВИЋА
ТВОЈ ГЛАС
Окренут змији, окренут глувој белој води
у пролећним вечерима на тамној веранди.
Лаку ноћ, девојко, али пробуди ме са сунцем
али остави два прозора у страшном врту.
Ја сањам тамницу у коју си затворена
ја видим моје око у твојим нежним рукама.
И птица која носи у кљуну зрно грожђа
и ветар који ми враћа моје емоције.
Али сузе ружа одлазе својим мајкама
и бело биље расте према месецу
али гране јабука имају моје срце
тамо где је свитање твојих лепих бедара.
Ја ходам кроз мртвачнице цвећа према пределу
у коме чујем твој глас, твоје сањарење,
Ја имам тело великог дрвећа
идући стазом пепела крај унакажених вењака.
Из књиге Име природе, Багдала, Крушевац, 1962.
Необична интерпункција која постоји у овој песми потврђује тезу о отворености према експерименту раног Ристовића.